Šta je slobodno tržište?

Primary tabs

Submitted by Borislav Ristić on Wed, 02/08/2012 - 22:27
Slobodno tržište je opšti termin za skup razmena koje se dešavaju u društvu. Svaka razmena vrši se kao dobrovoljni dogovor između ljudi ili između grupa ljudi koje predstavljaju agenti. Dve individue (ili dva agenta) razmenjuju ekonomska dobra, odnosno robu ili usluge. Stoga, kada kupujem novine od prodavca novina za 50 centi, prodavac novina i ja razmenjujemo dve vrste robe: ja se odričem 50 centi a prodavac novina se odriče novina. Ili, ako radim u preduzeću, ja razmenjujem svoj rad (uslugu), na međusobno dogovoren način, za novčanu platu; ovde preduzeće predstavlja menadžer (agent) sa ovlašćenjem da me zaposli.
 
Obe strane učestvuju u razmeni jer očekuju da će biti na dobitku. Isto tako, svaka strana pristaće (ili će odbiti) da ponovi razmenu u budućnosti jer su u bliskoj prošlosti ispunjena (ili nisu ispunjena) njena očekivanja. Trgovina ili razmena odvija se upravo zbog toga što su obe strane na dobitku; ako ne bi očekivali dobitak, oni ne bi dobrovoljno stupili u razmenu.
 
Ovo jednostavno zaključivanje pobija tvrdnju protiv slobodne trgovine tipične za “merkantilistički” period u Evropi od 16. do 18. veka, iznete od Montanja, čuvenog francuskog eseiste 16. veka. Merkantilisti su tvrdili da u svakoj trgovini jedna strana dobija na račun druge strane, da u svakoj transakciji postoji pobednik i gubitnik, “eksploatator” i “eksploatisani”. Netačnost ove još uvek popularne tvrdnje je očigledna: pristanak pa čak i želja da se trguje znači da su obe strane na dobitku. U modernom žargonu teorije igara, trgovina je situacija u kojoj obe strane dobijaju (win-win), igra sa “pozitivnom sumom” pre nego igra sa “nultom” ili “negativnom” sumom.
 
Kako to da obe strane dobijaju pri razmeni? Svaka od strana u razmeni vrednuje dve robe ili usluge različito i ove razlike pripremaju teren za razmenu. Ja, na primer, šetam ulicom sa novcem u džepu ali bez novina; prodavac novina, s druge strane, ima novina u izobilju ali priželjkuje da stekne novac. I onda, kad se sretnemo, napravimo posao.
 
Dva faktora određuju uslove svakog dogovora: koliko svaki od učesnika vrednuje dobra za razmenu i koliko je svaki učesnik spretan u pregovaranju. Koliko centi će se menjati za jedne novine, ili koliko sličica Miki Mentla se menja za sličicu Bejb Ruta, zavisi od svih učesnika na tržištu novina ili na tržištu sličica – od toga koliko svako vrednuje sličice u poređenju sa svim drugim dobrima koje može da kupi. Ovi uslovi razmene, zvani “cene” (novina u novcu, sličica Bejb Ruta u sličicama Miki Mentla), su konačno određeni količinom novina i sličica koje su na tržištu u odnosu na to koliko kupci vrednuju ova dobra. Ukratko, međusobnim uticajem njihove ponude i potražnje.
 
Ako je ponuda nekog dobra nepromenljiva, povećanje njegove vrednosti u glavama kupaca povećaće potražnju za tim dobrom, više novca će biti ponuđeno za njega i njegova će cena rasti. Obrnut je slučaj ako vrednost, pa stoga i potražnja za tim dobrom opadne. S druge strane, kad se ne menja vrednovanje kupaca, odnosno potražnja nekog dobra, ako poraste ponuda, svaka jedinica ponude – svaka sličica igrača bejzbola ili vekna hleba – će biti manje vrednovana, pa će mu i cena pasti. Suprotno se dešava kada ponuda dobra poraste.
 
Tržište, prema tome, nije samo skup, nego vrlo komplikovana, međuzavisna mreža razmene. U primitivnim društvima, razmena je naturalna ili direktna. Dva čoveka razmenjuju direktno korisna dobra, na primer konje za krave ili sličice Miki Mentla za sličice Bejb Ruta. Ali sa razvojem društva, postepeno se kroz obostrano korisnu razmenu pojavljuje situacija u kojoj jedna ili dve korisne i vredne robe bivaju izabrane kao medijum indirektne razmene. Ova roba – novac – uglavnom zlato ili srebro, mada ne uvek, tražena je ne samo sama po sebi, već mnogo više da olakša indirektnu razmenu drugih roba. Umesto čeličnim šipkama, mnogo je lakše platiti radnike u čeličani novcem, kojim radnici mogu da kupe šta god žele. Oni rado primaju novac jer shvataju i iz iskustva znaju da će svaki drugi pripadnik društva takođe prihvatiti plaćanje novcem.
 
Moderna, gotovo bezgranična mreža razmena – tržište – postoji zahvaljujući novcu. Svaka osoba se specijalizuje, učestvuje u podeli rada i proizvodi ono što najbolje zna. Proizvodnja započinje od prirodnih resursa, preko različitih oblika mašina i kapitalnih dobara, da bi na kraju dobra bila prodata potrošaču. U svakoj fazi proizvodnje od prirodnih resursa do potrošačkih dobara, novac se dobrovoljno razmenjuje za kapitalna dobra, usluge rada i zemljišne resurse. Na svakom koraku, uslovi razmene odnosno cene, određene su dobrovoljnim odnosima isporučilaca i kupaca. Tržište je “slobodno” jer su sve odluke, na svakom koraku slobodne i dobrovoljne.
 
Slobodno tržište i sistem slobodnih cena čine dobra iz celog sveta dostupnim potrošačima. Slobodno tržište obezbeđuje široko polje rada za preduzetnike, koji rizikujući kapital zapošljavaju resurse kako bi zadovoljili buduće želje mnogih potrošača na najefikasniji mogući način. Štednjom i investiranjem u kapitalna dobra podiže se produktivnost i plate radnika i njihov standard života. Tržište na kome vlada slobodna konkurencija nagrađuje i stimuliše tehnološke inovacije koje omogućuju inovatoru da prednjači u zadovoljenju potreba potrošača na nove i kreativne načine.
 
Ne samo da je ohrabreno investiranje kapitala, već možda još važnije, sistem cena i tržišni podsticaji profita i gubitka usmeravaju ovo investiranje kapitala i proizvodnju na pravi put. Komplikovane mreže se formiraju i uravnotežavaju tržišta tako da nema iznenadnih, nepredviđenih i neobjašnjivih nestašica i viškova bilo gde u privrednom sistemu.
 
Ali razmene nisu obavezno slobodne. Mnoge su nasilne. Ako vam razbojnik zapreti “pare ili život”, vaše plaćanje je nasilno a ne dobrovoljno, i on dobija na vaš račun. Pljačka, a ne slobodno tržište, odgovara merkantilističkom modelu: pljačkaš dobija na račun prisiljenog. Eksploatacija se ne dešava na slobodnom tržištu, već kada nasilnik eksploatiše svoju žrtvu. Gledano na duži rok, prisila je igra sa negativnom sumom koja dovodi do smanjenja proizvodnje, štednje i investiranja, potrošenih zaliha kapitala i smanjene produktivnosti i životnog standarda za sve, čak i za nasilnike.
 
Država je u svakom društvu jedini zakoniti sistem prinude. Porez je prinudna razmena, i što je veće poresko opterećenje, pre će se ekonomski rast zaustaviti i počeće pad. Neke vrste prinude od strane države (na primer kontrola cena ili sprečavanje da novi konkurenti uđu na tržište) ograničavaju i sprečavaju tržišnu razmenu, dok druge (zabrane prevarantskog ponašanja, prinudno sprovođenje odredbi slobodno zaključenog ugovora) mogu da olakšaju dobrovoljnu razmenu.
 
Najrazvijeniji oblik državne prinude je socijalizam. U socijalističkom centralnom planiranju, centralnim planerima nedostaje sistem cena zemlje i kapitalnih dobara. Kako čak i socijalisti sada priznaju, socijalistička komisija za plan nema načina da proračuna cene ili troškove ili da investira kapital tako da se mreža proizvodnje razvije i uravnoteži. Stanje u nekadašnjoj sovjetskoj Rusiji, gde požnjeveno žito ne stiže u prodavnice, predstavlja poučan primer nemogućnosti funkcionisanja složene, savremene privrede bez slobodnog tržišta. Ne postoji ni podsticaj ni sredstva da se proračunaju cene i troškovi teretnih vagona koji bi dopremili žito, mlinova koji bi ga preuzeli i preradili, i tako dalje sve do velikog broja prodavnica potrebnih da ono stigne do potrošača u Moskvi ili Sverdlovsku. Investicija u žito je skoro potpuni gubitak.
 
Tržišni socijalizam je u stvari kontradikcija. Moda diskutovanja o tržišnom socijalizmu previđa jedan ključan aspekt tržišta. Kada se dva dobra razmenjuju, ono što se zaista razmeni su vlasnička prava nad dobrima. Kada kupim novine za 50 centi, prodavac i ja razmenimo vlasnička prava: ja se odreknem vlasništva nad 50 centi i predam ih prodavcu novina, a on se odrekne vlasništva nad novinama u moju korist. Događa se potpuno isti proces kao kada se kupuje kuća, osim što je u slučaju novina stvar mnogo manje formalna i izostavljaju se tapije, overeni ugovori, agenti, advokati, krediti, hipoteke i ostalo. Ali po svojoj ekonomskoj prirodi, kupoprodaja je ista.
 
Ovo znači da je za postojanje i razvoj slobodnog tržišta ključno da se u društvu vlasništvo i pravo nad privatnom svojinom poštuju, štite i osiguraju. Ključ za socijalizam, s druge strane, je državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, zemljom i kapitalnim dobrima. Stoga, tamo ne može postojati nikakvo tržište zemlje ili kapitalnih dobara koje bi zavređivalo to ime.
 
Neki kritičari slobodnog tržišta tvrde da su vlasnička prava u sukobu sa “ljudskim” pravima. Ali oni ne shvataju da u sistemu slobodnog tržišta svaka osoba ima pravo vlasništva nad samom sobom i svojim sopstvenim radom, i da ima pravo slobodnog ugovaranja za te usluge. Ropstvo krši osnovno pravo vlasništva roba nad njegovim sopstvenim telom i osobom, pravo koje je osnova za pravo vlasništva nad materijalnim objektima. Štaviše, sva prava su ljudska prava, bilo to svačije pravo na slobodu govora ili vlasništvo nekog pojedinca nad svojom kućom.
 
Uobičajena optužba protiv društva u kome vlada slobodno tržište je da ono uspostavlja “zakon džungle”, gde je “čovek čoveku vuk”, da ono odbacuje saradnju u korist takmičenja, i da veliča materijalno bogatstvo nasuprot duhovnim vrednostima, filozofiji ili dokolici. Upravo je suprotno: džungla je zapravo društvo u kome vlada prinuda, otimačina i parazitizam, društvo koje uništava živote ljudi i životni standard. Miroljubivo tržišno nadmetanje proizvođača i isporučilaca je proces duboko prožet saradnjom u kome svi dobijaju, i gde svačiji životni standard raste (u poređenju sa onim kakav bi bio u neslobodnom društvu). A nesumnjivo materijalno blagostanje slobodnih društava obezbeđuje opšti standard koji nam omogućuje da daleko više uživamo u dokolici u poređenju sa drugim društvima i da tragamo za duhovnim vrednostima. Upravo su zemlje u kojima vlada prinuda, sa malo ili nimalo slobodnog tržišta, pre svega u komunizmu, mesto gde mukotrpnost svakodnevnog života ne samo da materijalno osiromašuje ljude već ubija i njihov duh.
 

------------- 
Marej Rotbard (Murray N. Rothbard, 1926-1995) je bio dekan austrijske škole ekonomije. Ovo je tekst iz The Fortune Encyclopedia of Economics (Time Warner, 1993), David Henderson, ed., pp 636-639.