Anatomija države

Primary tabs

Submitted by Borislav Ristić on Sun, 02/05/2012 - 20:51

 

Šta država nije

Shvatanje države kao socijalne ustanove je vrlo rašireno. Neki teoretičari slave državu kao način uzdizanja društva do statusa božanstva. Neki misle da je dobronamerna, mada ne uvek i efikasna organizacija za dostizanje društvenih ciljeva. Ali skoro svi smatraju da je država neophodno sredstvo za ostvarenje ciljeva čovečanstva, sredstvo koje treba suprotstaviti “privatnom sektoru” i koje često odnosi pobedu u borbi za resurse. Sa jačanjem demokratije, izjednačavanje države i društva je još potpunije, pa se danas često izražavaju osećanja protivna zdravom razumu kao na primer: “državna vlast – to smo svi mi”. Korisna zamenica u množini, “mi”, omogućuje ideološko prikrivanje realnosti političkog života. Ako kažemo “državna vlast – to smo svi mi”, onda šta god da ta vlast učini čoveku ne samo da je pravedno, ne samo da nikako ne može biti govora o tiraniji, već je to i “dobrovoljno” prihvaćeno od strane dotičnog. Ako je vlast napravila ogroman javni dug, koji se mora vratiti tako što će teret poreza podneti samo neki članovi društva u korist svih drugih (ili buduće generacije u korist sadašnje, prim. prev.), realnost ovog opterećenja prikrivena je kada se kaže “mi to u stvari dugujemo nama samima”. Ako vlast prisilno mobiliše čoveka ili ga zatvori zbog disidentskih pogleda, tada on to u suštini “radi sam sebi” i prema tome - sve je u redu. Kada se ovako razmišlja, Jevreji koje je ubila nacistička vlast nisu bili ubijeni. Oni su u stvari “izvršili samoubistvo”, jer su oni bili (demokratski izabrana) vlast, pa prema tome šta god da im je vlast učinila, oni su to dobrovoljno prihvatili. Čovek ne bi očekivao da o ovome uopšte treba raspravljati, pa ipak, ogroman broj ljudi veruje u tu laž u manjoj ili većoj meri.

 
Moramo stoga da naglasimo da “mi” nismo vlast. Vlast – to nismo mi. Vlast ni u jednom preciznom smislu ne “predstavlja” većinu ljudi.[1] Čak i kada bi to bio slučaj, ako bi 70 procenata ljudi odlučilo da ubije preostalih 30 procenata, to bi i dalje bilo ubistvo a nikako dobrovoljno samoubistvo ubijene manjine.[2] Nikakva organicistička metafora, nikakvo beslovesno trabunjanje kako smo “svi mi deo jedan drugog” ne sme da zamagli tu činjenicu.
 
Ali, ako država nismo “mi”, ako država nije “porodica” koja se sastaje da razreši međusobne nesuglasice, ako nije sastanak članova nekakvog kluba - šta je onda država? Ukratko, država je jedna od organizacija u društvu koja pokušava da zadrži monopol na korišćenje sile odnosno nasilja na određenoj teritoriji. Preciznije, država je jedina organizacija u društvu koja svoje prihode ne obezbeđuje iz dobrovoljnih priloga ili dobrovoljnog plaćanja njenih proizvoda ili usluga već prinudom. Dok druge organizacije i pojedinci stiču svoj dohodak proizvodnjom dobara ili usluga, kao i miroljubivom i dobrovoljnom prodajom ovih dobara ili usluga, država stiče prihode korišćenjem prinude. To znači – zatvorom ili bajonetom ili pretnjom da će ih upotrebiti.[3] Pošto iskoristi silu da obezbedi prihode, država najčešće ide dalje, reguliše i diktira i mnoge druge odluke svojih podanika. Čovek bi mogao da pomisli da bi i površan pogled na sve države u istoriji sveta trebalo da bude dovoljan dokaz ove tvrdnje. Međutim, mit je tako dugo prekrivao aktivnosti države da je neophodno da ih detaljnije opišemo.

 

Šta država jeste

Čovek na svet dolazi nezaštićen i mora da koristi svoj um da nauči kako da uzme resurse koje nalazi u prirodi i kako da ih transformiše (na primer, ulaganjem “kapitala”) u oblik koji može da koristi za zadovoljenje svojih potreba i poboljšanje uslova života. Jedini način na koji to može da postigne je da koristi svoj um i energiju da transformiše resurse (“proizvodnja”) i da svoje proizvode razmenjuje za proizvode drugih ljudi. Čovek je pritom otkrio da, kroz proces dobrovoljne međusobne razmene, produktivnost i standard života svih učesnika u razmeni mogu da se povećaju u ogromnoj meri. Jedini “prirodan” način da čovek opstane i stekne bogatstvo je, prema tome, da koristi svoj um i energiju da se uključi u proces proizvodnje i razmene. On ovo čini tako što prvo nalazi prirodne resurse a onda ih transformiše (tako što “pomeša svoj rad” sa njima, kako kaže Džon Lok) i time ih pretvara u privatnu svojinu koju zatim razmenjuje za svojinu drugih stečenu na sličan način. Organizacija društva koju zahteva čovekova priroda je zasnovana na “pravima svojine” i na “slobodnom tržištu” na kome se ta prava poklanjaju ili dobrovoljno razmenjuju. Ljudi su naučili da u borbi za oskudne resurse izbegnu metode “džungle”, u kojoj jedan čovek može da ih ima samo ako ih uzme od drugog i da umesto toga mnogostruko uvećaju količinu raspoloživih resursa kroz miroljubivu i harmoničnu proizvodnju i razmenu.
 
Nemački sociolog Franc Openhajmer ukazao je na dva međusobno isključiva načina sticanja bogatstva. Jedan uključuje gorepomenutu proizvodnju i razmenu, koje je nazvao “ekonomska sredstva”. Drugi način je jednostavniji jer ne zahteva produktivnost. To je otimanje nečijih dobara i usluga korišćenjem sile odnosno nasilja. To je metod konfiskacije, pljačke svojine drugih ljudi. Ovaj metod Openhajmer je nazvao “političkim sredstvima” sticanja bogatstva. Trebalo bi da bude jasno da je miroljubivo korišćenje razuma i energije za proizvodnju “prirodan” put za čoveka - sredstvo njegovog opstanka i napretka u životu. Takođe bi trebalo da bude jasno da su prinuda i otimanje protivni zakonu prirode. To je parazitizam koji guši proizvodnju (umesto da je poveća). “Političkim sredstvima” prenose se rezultati proizvodnje na parazitskog i destruktivnog pojedinca ili grupu. Tako se istovremeno smanjuje broj proizvođača i umanjuje podsticaj za preostale proizvođače da proizvode išta više nego što je minimum njihovih potreba. Dugoročno gledano, pljačkaš ugrožava i svoj opstanak jer slabi ili uništava izvor koji ga hrani. Ali ne samo to. Čak i kratkoročno, kao grabljivac on se ponaša suprotno svojoj pravoj prirodi - prirodi čoveka.
 
Sada smo u mogućnosti da potpunije odgovorimo na pitanje - šta je država? Država je, kaže Openhajmer, “organizacija političkih sredstava”. Država je sistematizacija procesa otimanja na datoj teritoriji.[4] Za razliku od države, zločin je u najboljem slučaju povremen i nesiguran. Ta vrsta parazitizma je prolazna i taj prinudni i parazitski način života može u svakom trenutku biti ugrožen otporom žrtava. Država obezbeđuje zakonski, uređen, sistematski način otimanja privatne svojine. Država je siguran, bezbedan i relativno “miran” način da se podmire potrebe parazitske kaste u društvu.[5] A pošto proizvodnja mora da se odigra pre otimanja, slobodno tržište prethodi državi. Država nikada nije stvarena nekakvim “društvenim ugovorom”. Država uvek nastaje osvajanjem i iskorišćavanjem. Klasičan je obrazac osvajačkog plemena koje u pauzi dugotrajnog pljačkanja i ubijanja okupiranog plemena shvati da bi haranje bilo trajnije i sigurnije, a cela situacija mnogo prijatnija ukoliko bi okupiranom plemenu bilo dopušteno da nastavi da živi i proizvodi, dok bi se osvajači naselili među njima kao vladari koji ubiraju redovni godišnji danak.[6]
 
Jedan način nastajanja države može se ilustrovati na sledeći način. U brdima južne “Ruritanije” grupa bandita uspeva da zaposedne teritoriju i uskoro se glavni bandit proglašava za “kralja suverene i nezavisne južne Ruritanije”. Ako on i njegovi ljudi imaju snage da vladaju teritorijom izvesno vreme - gle čuda! - nova država pridružuje se “društvu naroda” i šef bandita preobraćen je u plemenitog vladara svog legitimnog domena.

 

Kako država opstaje

 
Kada se država uspostavi, glavni problem vladajuće grupe ili “kaste” postaje kako da očuva svoju vlast.[7] Iako je sila njihov modus operandi, njihov osnovni i dugoročni problem je ideološki. Jer, da bi se održala, svaka vlast (a ne samo “demokratska” vlast) mora imati podršku većine svojih podanika. Ova podrška, to treba podvući, ne mora da bude aktivna. Dovoljno je da bude pasivno prihvatanje, kao da je to nepromenljivi zakon prirode. Ali podrške u smislu nekog oblika prihvatanja mora biti. U suprotnom, manjina državnih vladara biće pre ili kasnije nadjačana aktivnim otporom većine. Pošto je svakodnevno praktikovanje otimanja zavisno od postojanja viška proizvoda, proizilazi da klasa od koje se država sastoji – birokratija (i plemstvo) – mora biti prilično malobrojna manjina u zemlji. Oni naravno mogu da kupe saveznike među uticajnim grupama stanovništva. Stoga je glavni zadatak vladara da osiguraju da ih većina građana aktivno ili pasivno prihvata. [8] ,[9]
 
Jedan od načina da se obezbedi podrška je stvaranje stečenog ekonomskog interesa. Kralj ne može da vlada sam. On mora da ima poprilično brojnu grupu lojalnih sledbenika koji uživaju udobnosti vladanja, kao što su pripadnici državnog aparata, državna birokratija ili plemstvo.[10] Ali ovo još uvek obezbeđuje samo manjinu vernih sledbenika. Čak i neizbežno kupovanje podrške subvencijama i drugim privilegijama još uvek ne obezbeđuje podršku većine. Za ovu ključnu podršku, većina se ideologijom mora pridobiti i ubediti da je njihova vlast dobra, mudra i u najmanju ruku neizbežna, a svakako bolja od bilo koje zamislive alternative. Širenje ove ideologije među ljudima je najvažniji društveni zadatak “intelektualaca”. Mase (ljudi) ne stvaraju svoje sopstvene ideje, niti ih promišljaju samostalno. Ljudi pasivno prihvataju ideje koje usvoje i propagiraju intelektualci. Prema tome, intelektualci “oblikuju javno mnenje” u društvu. A pošto je upravo oblikovanje javnog mnenja ono što državi očajnički treba, razlozi vekovnog savezništva između države i intelektualaca postaju sasvim jasni.
 
Očigledno je da su državi potrebni intelektualci. Nije baš toliko očigledno zašto je intelektualcima potrebna država. Jednostavno rečeno, prihodi intelektualca na slobodnom tržištu nikad nisu previše sigurni. To je stoga što intelektualac tada zavisi od ukusa i izbora njegovih sugrađana, a upravo je karakteristično da su ljudi uglavnom malo zainteresovani za intelektualno. Država je, za razliku od tržišta, voljna da intelektualcima ponudi sigurno i stalno mesto u državnom aparatu sa kojim ide i siguran prihod, beneficije i prestižni status. Intelektualci će biti izdašno nagrađeni za vrlo važnu funkciju koju obavljaju za državne vladaoce. I oni sami (intelektualci) sada postaju deo te grupe.[11]
 
Savez između države i intelektualaca bio je svojevremeno otvoreno demonstriran žarkom željom profesora Berlinskog univerziteta da budu “intelektualna telesna straža kuće Hoencolern”. A u naše vreme, zapazimo interesantan komentar eminentnog marksiste u vezi kritičke studije orijentalnog despotizma profesora Vitfogela: “Civilizacija koju profesor Vitfogel tako oštro napada bila je kadra da na državne funkcije postavlja pesnike i naučnike”.[12] Od bezbrojnih primera, pomenimo skorašnji razvoj “nauke” o strategiji, u službi glavne mašinerije sile vlasti – vojske.[13] Još jedan primer je visoko cenjena institucija zvaničnog ili “dvorskog” istoričara, čiji je zadatak da dokumentuje gledišta vladara na ono što on radi ili ono što su njegovi preci uradili.[14]
 
Država i njeni intelektualci na mnogo različitih načina navode svoje podanike da podrže državnu vlast. Ipak, različite tvrdnje koje pritom iznose bi se mogle sažeto izneti na sledeći način: (a) vladari države su veliki i mudri ljudi (oni “vladaju po božanskom pravu”, oni su “plemeniti ljudi”, oni su “veliki naučnici”), mnogo veći i mudriji nego dobri ali ipak prosti podanici, i (b) vladavina sadašnje vlasti je neizbežna, apsolutno neophodna i mnogo, mnogo bolja nego neopisivo zlo koje bi moglo nastupiti po njihovom uklanjanju. Savez između crkve i države je jedan od najstarijih i najdelotvornijih ideoloških metoda. Vladar je ili bio poslat od Boga ili kao u slučaju mnogih orijentalnih despotija, bio sam Bog. Stoga bi svaki otpor njegovoj vladavini bio svetogrđe. Državno sveštenstvo obavljalo je osnovnu funkciju intelektualaca, obezbeđenje široke podrške, pa čak i obožavanje vladara.[15]
 
Još jedan uspešan metod bio je uterivanje straha od drugačijih sistema vladanja ili od odsustva vladanja. Sadašnji vladari, kaže priča, obezbeđuju građanima nešto što je izuzetno važno, uslugu za koju bi trebalo da su bezgranično zahvalni - zaštitu od razbojništva i pljačke. Naravno, da bi obezbedila sopstveni monopol na otimanje, država se zaista trudi da privatni (ne-državni) kriminal svede na minimum. Država uvek ljubomorno brani svoj zabran. Država je, posebno u poslednjih nekoliko stoleća, posebno uspešno izazivala strah od vladara drugih država. Kako je površina Zemlje isparcelisana između pojedinih država, jedna od osnovnih doktrina države je da se identifikuje sa teritorijom na kojoj vlada. A pošto ljudi uglavnom vole svoju domovinu, izjednačavanje zemlje i stanovnika sa državom je način da država iskoristi prirodni patriotizam ljudi. Ako je “Valdavija” napala “Ruritaniju”, prvi zadatak države i njenih intelektualaca je da ubede narod Ruritanije da su zapravo oni napadnuti a ne samo vladajuća kasta. Na ovaj način, rat između vladara postao je rat između naroda, gde i jedan i drugi narod brani svoje vladare u pogrešnom ubeđenju da se vladari bore da zaštite njih. Ovaj metod, “nacionalizam”, vrlo je uspešan u zapadnoj civilizaciji u poslednjih nekoliko stoleća. Ne tako davno, mase podanika smatrale su ratove između različitih aristokratskih grupa potpuno irelevantnim.
 
Država je kroz vekove koristila mnoga suptilna ideološka oružja. Jedno odlično oružje je tradicija. Što se duže održala vlast države, to je ovo oružje bilo jače. Tada su iza dinastije X ili države Y stajali vekovi tradicije.[16] Poštovanje sopstvenih predaka tada postaje osnova za poštovanje starih vladara države. Najveća opasnost za državu je kritika nezavisnog intelektualca. I nema boljeg načina da se ućutka takva kritika nego da se napadne svaki usamljeni glas, svaki disident, kao prostak koji ne poštuje mudrost predaka. Drugi snažan ideološki pristup je omalovažavanje pojedinca i veličanje kolektiviteta društva. Pošto svaka vlast zavisi od podrške većine, ideološka opasnost za tu vlast može nastati samo kada jedan pojedinac ili nekoliko pojedinaca samostalno razmišljaju. Svaka nova ideja, pogotovo svaka nova kritička ideja mora nastati kao manjinsko mišljenje, i to jedne u početku vrlo malobrojne grupe. Zato država mora da uništi ovo mišljenje vrlo rano, ismevajući svaki pogled koji odstupa od stavova mase. Saveti kao “slušaj svoju braću” ili “živi u skladu sa društvom” su ideološko oružje za slamanje individualnog nezavisnog mišljenja.[17] Na taj način sprečava se da masa ikada spozna da carevo novo odelo u stvari uopšte ne postoji.[18] Takođe je važno da se vladavina države podanicima čini neizbežnom. Čak i kada je omražena biće pasivno trpljena kao u izreci o neizbežnosti umiranja i poreza. Jedan metod je da se propagira istorijski determinizam nasuprot slobodnoj volji pojedinca. Priča ide otprilike ovako: Nad nama vlada dinastija X, zato što su neumoljivi zakoni istorije (ili božanska volja, ili apsolut, ili materijalne proizvodne snage) tako odredili i jadni pojedinci ne mogu ništa da urade da promene neizbežno. Takođe je važno da država u svojim podanicima izazove averziju prema istorijskim “teorijama zavere”. To je zbog toga što potraga za “zaverama” predstavlja potragu za motivima i pripisivanje odgovornosti za učinjena zlodela. Ako pak tiraniju koju sprovodi država ili potkupljivost ili osvajački rat nisu izazvali vladari te države nego misteriozne i tajanstvene “sile društva” ili nesavršenost našeg sveta ili ako smo na neki način svi odgovorni (“svi smo mi ubice” glasi jedan slogan), onda nema smisla da ljudi budu ozlojeđeni ili da se pobune protiv takvih zlodela. Štaviše, napadanje “teorija zavere” ima za cilj da podanici lakše poveruju u razloge “opšteg dobra” koje država uvek navodi kada objašnjava svoje nasilne postupke. “Teorije zavere” destabilišu sistem jer izazivaju sumnju u državnu ideološku propagandu.
 
Još jedan oprobani metod za potčinjavanje podanika državnoj volji je izazivanje osećaja krivice. Svako povećanje privatnog komfora napada se kao “nerazumna pohlepa”, “materijalizam” ili “prekomerno bogatstvo”, profitabilno poslovanje kao “eksploatacija” ili “zelenašenje”, obostrano korisna razmena kao “sebičnost” i nekako se uvek izvuče zaključak da više dobara mora da se prenese iz privatnog u “javni sektor”. Tako izazvani osećaj krivice priprema javnost da se upravo to i uradi. Jer, dok se individue optužuju za “sebičnu pohlepu”, to što državni vladari ne učestvuju u dobrovoljnoj razmeni na tržištu treba da pokaže njihovu posvećenost višim i plemenitijim ciljevima – kao da je parazitsko otimanje moralnije i lepše nego miroljubiv, produktivan rad i dobrovoljna razmena.
 
U današnje vreme sekularizma, božanskom pravu države dodato je pozivanje na novo božanstvo – nauku. Sada se vladavina države proklamuje kao ultranaučna, što znači da eksperti sve planiraju. Ali, iako se “razum” spominje mnogo češće nego u prethodnim stolećima, ovo nije pravi razum - razum pojedinca i korišćenje njegove slobodne volje. Još uvek je kolektivistički i deterministički, još podrazumeva sveopštu masovnost i prisilnu manipulaciju pasivnih podanika od strane njihovih vladalaca.
 
Sve veće korišćenje naučnog žargona omogućilo je da državni intelektualci nastave da šire kvazi-naučnu apologiju državne vlasti kakvu bi javnost otvoreno ismejala u neko jednostavnije vreme. Lopov koji bi pokušao da svoju pljačku opravda govoreći da je u stvari pomogao svojim žrtvama tako što će njegovo trošenje da poveća poslovnu aktivnost u trgovačkoj delatnosti malo koga bi ubedio. Ali kada se ova teorija zaodene u kejnzijanske jednačine i impresivno pozivanje na “efekat multiplikatora”, na žalost deluje ubedljivije. I tako se napad na zdrav razum nastavlja na način koji odgovara duhu vremena.
 
Budući da je ideološka podrška od životne važnosti, država mora neprestano da ubeđuje javnost u svoj “legitimitet”, to jest da pokaže da se njene aktivnosti razlikuju od aktivnosti običnih razbojnika. Nije slučajno to što država ne odustaje od svog napada na zdrav razum jer, kao što to Menken slikovito kaže
 
Prosečan čovek, sa svim svojim nedostacima, bar sasvim jasno vidi da je vlast nešto što je izvan njega i izvan običnih ljudi oko njega – da je vlast zasebna, nezavisna i neprijateljska moć, samo delimično pod njegovom kontrolom i istovremeno sposobna da mu nanese veliku štetu. Da li je sasvim bez značaja to što se krađa od vlasti svuda smatra manjim zločinom nego krađa od pojedinca ili čak i od preduzeća? … Mislim da je iza svega toga duboko osećanje temeljne suprotstavljenosti vlasti i ljudi nad kojima vlada. Državnu vlast ljudi ne vide kao grupu građana izabranu da brine o zajedničkim poslovima za svo stanovništvo, već kao odvojeno i nezavisno preduzeće, uglavnom zauzeto iskorišćavanjem stanovništva u korist svojih članova. …  Kada je opljačkan građanin, od poštenog čoveka oteti su rezultati njegovog truda i štednje. Kada je opljačkana državna vlast, najgore što može da se dogodi je da neke hulje i nitkovi imaju manje para da troše nego što su imali pre toga. Niko i nikada ne pomišlja da su oni zaradili taj novac. To niko normalan ne bi pomislio.[19]

 

Kako se država širi preko svojih granica


Kao što je to primetio Bertran de Žuvenel, ljudi su kroz vekove razvili načine koji treba da ograniče državnu vladavinu. A država je uz pomoć svojih intelektualnih saveznika uspela da ove načine, jedan po jedan, pretvori u lažne simbole legitimnosti i vrline koji krase sve državne objave i dela. Koncept božanskog suvereniteta, nastao u Zapadnoj Evropi, izvorno je značio da kraljevi mogu vladati samo u skladu sa božanskim zakonom. A monarsi su ovaj koncept krivotvorili u automatski božanski blagoslov za sve što kralj radi. Koncept parlamentarne demokratije nastao je kao javna kontrola apsolutne vlasti monarha. Sada je parlament najvažniji deo države i suverenitetu njegove vladavine nema granica. De Žuvenel zaključuje:
 
Tvorci teorija suvereniteta razvili su … ove kontrolne mehanizme. Ali pre ili kasnije su svi mehanizmi do jednog izgubili svoju prvobitnu namenu i pretvorili se u put do moći. Svaki mehanizam je na početku obezbedio snažnu podršku nevidljivog vladaoca, a posle izvesnog vremena doveo do toga da se vlast uspešno poistoveti sa njim.[20]
 
Slično se dogodilo i sa konkretnijim doktrinama. “Prirodna prava” pojedinca slavljena u Povelji o pravima (Bill of Rights) i tekstovima Džona Loka, svela su se na (na primer) etatističko “pravo na zaposlenje”. Utilitarizam je zahteve za slobodu pretvorio u zahteve da se državi dozvoli da ograniči slobodu.
 
Svakako najambiciozniji pokušaj da se država ograniči bila je Povelja o pravima i druga ograničenja u američkom ustavu, čija su pisana ograničenja vlasti postala temeljni zakon koji treba da tumači sudska vlast nezavisna od ostalih institucija vlasti. Svima nam je poznat proces kojim su ustavna ograničenja neprestano uklanjana tokom prethodnog stoleća. Ipak, mali broj ljudi je proces sagledao tako jasno kao profesor Čarls Blek, koji pokazuje kako da se rasprava ustavnog suda o predlogu nekog zakona od mehanizma za ograničenje pretvori u još jedan način za obezbeđenje ideološkog legitimiteta za postupke državne vlasti. Kao što je sudska presuda o “neustavnosti” moćno ograničenje vlasti, tako implicitna ili eksplicitna presuda o “ustavnosti” predstavlja moćno oružje za obezbeđenje javne podrške uvećanju moći državne vlasti.
 
Profesor Blek započinje svoju analizu naglašavanjem neophodnosti da svaka vlast bude “legitimna” da bi opstala, što znači da vlast i njene postupke mora da odobrava većina.[21] Prihvatanje vlasti kao legitimne poseban je problem u zemlji u kojoj “postoje značajna ograničenja ugrađena u teorijske osnove vlasti”, kao što je to slučaj u SAD. Postoji potreba, dodaje profesor, za načinom da državna vlast uveri javnost da su njena rastuća ovlašćenja “u skladu sa ustavom”. Ovo je, po njemu, najvažnija svrha rasprave (ustavnog suda) o ustavnosti.
 
Blek ilustruje problem na sledeći način:
 
Najveći rizik [za državnu vlast] je gubitak podrške, otpor u širokim slojevima stanovništva i gubitak moralnog autoriteta vlasti, koliko god da sile inercije ili nedostatak privlačne i raspoložive zamene mogu da odlože njen pad. Skoro svaki podanik ograničene vlasti mora pre ili kasnije biti podvrgnut nekom postupku vlasti koji smatra zloupotrebom moći ili činom koji je nedopustiv za državnu vlast. Čoveka mobilišu iako u ustavu ništa ne piše o mobilizaciji. … Zemljoradniku naređuju koliko žita sme da proizvede. On smatra, a otkriva da i neki poznati pravnici takođe smatraju da vlada nema prava da mu govori koliko žita može da proizvede, kao što nema prava da njegovoj kćeri kaže za koga da se uda. Ili čoveka zatvore zbog nečega što je rekao a onda, dok šeta po zatvorskoj ćeliji on ponavlja: … “Kongres ne sme doneti zakone koji ograničavaju slobodu govora”. … Ili poslovnom čoveku naređuju koja je najniža i najviša cena po kojoj može da prodaje svoj proizvod.
 
Postoji stvarna opasnost da će svaki od gore pomenutih ljudi (a ima li neko ko se nije među njima prepoznao?) da uporedi koncept ograničene vlasti sa realnošću (kako je on vidi) flagrantnog kršenja ograničenja i da izvuče očigledan zaključak u vezi legitimnosti.[22]
 
Ova opasnost otklanja se tako što država propagira doktrinu da jedan određeni organ mora imati moć da donese konačnu odluku o ustavnosti i da ovaj organ mora biti deo državne vlasti.[23] Jer dok je prividna nezavisnost sudstva izuzetno važna da bi presude za većinu ljudi bile dostojne poštovanja skoro kao Sveto pismo, ipak je neoboriva činjenica da je sudstvo integralni deo državnog aparata i da su sudije postavljene od strane izvršne i zakonodavne vlasti. Blek priznaje da ovo praktično znači da je država sama sebi sudija, čime se narušava osnovni pravni princip da se teži pravičnoj presudi. On odmah oštro odriče mogućnost bilo kakvog drugačijeg aranžmana.[24]
 
I dodaje:
 
Zadatak je, prema tome, da se razviju državni mehanizmi odlučivanja koji bi mogli da na prihvatljiv minimum svedu primedbu da je vlast sama sebi sudija. Ako se ovo postigne, može se očekivati da ova primedba, iako je teorija još uvek podržava [kurziv Rodbardov], praktično dovoljno oslabi da rad ustavnog suda kao ustanove koja državnoj vlasti obezbeđuje legitimitet ipak zadobije podršku javnosti.[25]
 
U konačnoj analizi, profesor Blek nalazi da je postizanje pravde i legitimiteta u situaciji kada država uvek sudi samoj sebi “na neki način čudesno”.[26]

Primenjujući svoju tezu na poznati sukob Vrhovnog suda (ustavni sud SAD) i Nju dila, profesor Blek strogo grdi svoje kolege i zagovornike Nju dila zbog kratkovidosti kada optužuju Vrhovni sud za opstrukciju:
 
uobičajena verzija priče o Nju dilu i Vrhovnom sudu, iako na svoj način tačna, ipak naglasak stavlja na pogrešno mesto. …  Koncentriše se na teškoće. I skoro u potpunosti izostavlja ishod cele stvari. Posledica svega je [i to je ono što ja želim da naglasim] da je posle otprilike dve godine odupiranja … Vrhovni sud bez ijedne promene zakona o njegovom konstituisanju, pa čak i bez ijedne personalne promene, proglasio Nju dil legitimnim a sa njim i potpuno novu koncepciju vlasti u Americi.[27]  

Na taj način, Vrhovni sud ućutkao je veliku grupu amerikanaca koji su Nju dil smatrali neustavnim. Blek kaže:
 
Naravno, nisu svi bili zadovoljni. Poneki vatreni zagovornik ustavom zaštićenog laissez-faire još uspeva da ugreje srca nerealnih zelota. Ali u javnosti više ne postoji ni značajna ni opasna sumnja u opravdanost ustavnog ovlašćenja kongresa da radi ono što hoće sa nacionalnom ekonomijom.(…) Nismo imali nijedno drugo sredstvo do samog Vrhovnog suda da obezbedimo legitimitet Nju dilu.[28]
 

Kako i Blek priznaje, Džon Kalhun je politički teoretičar koji je još mnogo ranije prepoznao ogroman nedostatak ustavnog ograničenja državne vlasti napravljen kada je Vrhovnom sudu dato ovlašćenje da tumači ustav. Kalhun nije bio zadovoljan “čudesnim”, već je obavio opsežnu analizu ustavnog problema. U svom delu Studija (Disquisition), Kalhun je ukazao na nastojanje države (svojstveno njenoj prirodi) da prekorači ustavna ograničenja:
 
Pisani ustav ima brojne i značajne prednosti, ali je velika greška očekivati da će odredbe koje ograničavaju moć državne vlasti, ako se onima za čiju zaštitu se odredbe unose ne daju i sredstva da spreče zloupotrebu [kurziv Rotbardov] biti dovoljne da spreče jaku i uticajnu stranu da zloupotrebi svoju moć. Strana koja je na vlasti, pošto se sastoji od ljudi čija je priroda takva da zahteva ustavnu zaštitu društva, biće saglasna sa pravima koje joj ustav daje a protiviće se ograničenjima koje joj ustav nameće. ... Manjina ili slabija strana ponašaće se suprotno i smatraće ograničenja neophodnim za sopstvenu zaštitu od dominantne strane. Ako ne postoje sredstva kojima bi mogli da primoraju većinu da poštuje ograničenja, jedino što im je preostalo je da zahtevaju strogo tumačenje ustava. … Ovome bi većinska strana suprotstavila slobodnije tumačenje. … Tako bi došlo do sukoba dva tumačenja – jednog koji bi ograničavao i drugog koji bi povećavao ovlašćenja državne vlasti. Ali šta manjinskoj strani vredi stroga interpretacija ustava kad većinska ima svu moć državne vlasti da sprovede u delo ono što želi i što je prema slobodnijem shvatanju ustava dozvoljeno, kada je manjinska strana lišena svih mogućnosti da u delo sprovede ustav onako kako ga oni shvataju? U tako neravnopravnoj borbi ne može biti sumnje kakav će ishod biti. Strana koja je za ustavna ograničenja biće nadjačana. … Na kraju će ustav biti izigran … ograničenja će biti uklonjena i država će imati neograničenu moć.[29]
 
Jedan od malobrojnih politikologa koji su bili svesni vrednosti Kalhunove analize ustava bio je profesor Alen Smit. Smit primećuje da su u ustav ugrađeni mehanizmi zaštite i kontrole da ograniče moć vlasti a onda je ipak Vrhovnom sudu dat monopol na tumačenje ustava. Ako je uloga federalne vlasti (SAD) da spreči narušavanje slobode pojedinca od strane pojedinih saveznih država, ko onda kontroliše federalnu vlast? Smit smatra da se u ideji mehanizama zaštite i kontrole implicitno sadrži i stav da nijedan deo aparata državne vlasti ne sme dobiti potpunu i konačnu moć tumačenja ustava: “Stav je da državnom aparatu ne sme biti dozvoljeno da određuje granice svojih ovlašćenja, jer bi to značilo da je državna vlast najviši autoritet a ne ustav”.[30]
 
Rešenje koje je ponudio Kalhun (a u ovom veku podržalo više autora, na primer Smit) bila je, naravno, poznata doktrina “istovremene većine”. Ukoliko bi se pojavila relativno brojna manjina, na primer stanovnici jedne savezne države, koja veruje da federalna vlast prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja i ugrožava je, manjina ima pravo veta na ovo korišćenje moći kao protivustavno. Primenjeno na vlasti saveznih država, teorija daje pravo “anuliranja” federalnog zakona ili propisa unutar jurisdikcije savezne države.
 
U teoriji, ustavni sistem nastao na taj način osigurao bi da federalna vlast kontroliše eventualna ugrožavanja prava pojedinca od strane saveznih država, dok bi savezne države kontrolisale preteranu moć federalne vlasti nad pojedincem. Pa ipak, dok bi ograničenja nesumnjivo bila efektivnija nego što su sada, ima i dosta teškoća i problema u Kalhunovom rešenju. Ako bi, zaista, manjine imale pravo da vetom brane svoje interese, zašto stati na nivou savezne države? Zašto ne dati pravo veta okruzima, gradovima, kvartovima? Dalje, interesi se ne moraju posmatrati samo teritorijalno, oni su takođe strukovni, društveni, itd. Šta je sa pekarima, taksistima ili sa bilo kojim drugim zanimanjem? Zar i oni ne bi trebalo da imaju pravo veta u stvarima koje se tiču njihovih života? Ovo nas dovodi do važnog shvatanja da teorija anuliranja ograničava svoje mehanizme kontrole samo na organe vlasti. Ne smemo da gubimo iz vida da su i federalna vlast i vlasti saveznih država kao i njihovi ogranci, još uvek države koje vodi njihov sopstveni, državni interes, a ne interesi građana. Šta bi sprečilo da Kalhunov sistem radi naopako, da savezne države tiranišu svoje građane a koriste veto samo da spreče federalnu vlast u pokušaju da zaustavi njihovu tiraniju? Ili da savezne države podrže tiraniju federalne vlasti? Šta bi sprečilo da federalna vlast i vlasti saveznih država formiraju profitabilno savezništvo za zajedničku eksploataciju građanstva? Čak i u slučaju kada bi privatna strukovna udruženja na neki “funkcionalan” način bila predstavljena u vlasti, šta bi ih sprečilo da to iskoriste da obezbede subvencije ili druge posebne privilegije za sebe ili da nametnu obaveznu kartelizaciju svojim članovima?
 
Ukratko, Kalhun ne ide dovoljno daleko u svom pionirskom radu na razvijanju teorije istovremenosti: ne spušta ga do nivoa samog pojedinca. Ako je naposletku pojedinac taj čija prava treba štititi, onda bi konzistentna teorija „istovremenosti“ trebalo da daje pravo veta svakom pojedincu. To je neka vrsta "principa jednoglasnosti." Kada je pisao da bi trebalo da bude “nemoguće da vlast započne ili nastavi neku aktivnost bez istovremenog pristanka svih”, Kalhun je, možda i nesvesno nagovestio upravo taj zaključak.[31] Ipak, ovakvo razmišljanje udaljava nas od naše teme jer dolazimo do političkih sistema koje bi teško uopšte mogli nazvati “države”.[32] Recimo još samo da, baš kao što pravo anuliranja za državu logički znači pravo na secesiju, tako pravo pojedinca na anuliranje znači pravo na “secesiju” bilo kog pojedinca od države pod čijom vlašću živi.[33]
 
Ovim je pokazano da je država izuzetno nadarena sposobnošću da svoju moć povećava preko svih granica koje su joj nametnute. Pošto svaka država opstaje isključivo nasilnim prisvajanjem privatnog kapitala i pošto njeno širenje obavezno uključuje sve veće ugrožavanje pojedinaca i privatnih preduzeća, moramo da tvrdimo da je država inherentno i duboko antikapitalistička. U određenom smislu naš je pogled suprotan od marksističkog tvrđenja - osude po kojoj je država “upravni odbor” današnje vladajuće klase, znači kapitalista. U stvari, država – organizacija političkih sredstava – jeste “vladajuća klasa” (vladajuća kasta, pre nego klasa) i uvek je suprotstavljena istinski privatnom kapitalu.  Možemo se stoga složiti sa de Žuvenelom:
 
Samo oni koji ne poznaju ni jedno drugo vreme izuzev svog sopstvenog, koji ne znaju ništa o tome kako sila funkcioniše milenijumima, mogu da pomisle da su nacionalizacija, porezi i slični metodi rezultat određenog skupa načela. U suštini oni se ne razlikuju od uobičajenih manifestacija sile i ni u čemu se njihova priroda ne razlikuje od konfiskacije manastira od strane Henrija VIII. Na delu  je isti princip - želja za moć, žeđ za resursima. U svakoj prilici ponavljaju se iste karakteristike, uključujući i brzi uspon onih koji prigrabe plen. Bila socijalistička ili ne, sila uvek ratuje sa kapitalistima i otima im akumulirano bogatstvo. To je u skladu sa njenom prirodom.[34]

 

 

Čega se država boji

 
Ono čega se država najviše boji, naravno, to je svaka pretnja njenoj moći i postojanju. Država može da nestane na dva osnovna načina: (a) osvajanjem od strane druge države, ili (b) kroz revolucionarnu pobunu njenih podanika – ukratko, ratom ili revolucijom. Rat i revolucija, kao dve osnovne pretnje, uvek podstiču vladare na najveće napore i najjaču propagandu prema građanima. Kao što je ranije rečeno, na svaki način treba mobilisati ljude da brane državu verujući da brane same sebe. Obmana postaje očigledna kada se vrši regrutovanje i onih koji odbijaju da se „brane“ i koji su prema tome prisiljeni da se pridruže državnoj vojničkoj družini. Podrazumeva se da njima nije dozvoljena „odbrana“ od „njihove sopstvene“ države.
 
Sila države dostiže svoj maksimum u ratu. Pod parolama “odbrane” i “vanrednog stanja” uvodi se tiranija kojoj bi se građani otvoreno suprotstavili u doba mira. Rat tako ima mnoge prednosti za državu i zaista svi moderni ratovi ostavili su zaraćenim narodima u nasledstvo povećani teret države na društvo. Dalje, rat državi nudi primamljive šanse da zauzme novu teritoriju na kojoj može da sprovodi monopol sile. Randolf Born je svakako bio u pravu kada je pisao “rat je zdrav za državu”, iako bilo koju konkretnu državu rat može da dovede kako do zdravlja tako i do smrtonosnih povreda.[35]
 
Možemo da testiramo hipotezu da je država mnogo više zainteresovana da zaštiti samu sebe nego svoje podanike tako što ćemo postaviti sledeće pitanje: Koju vrstu zločina država više progoni i kažnjava – one protiv pojedinih građana ili one protiv sebe? Najteži zločini u skoro svakoj državi nisu napadi na građane i njihovu imovinu, već ugrožavanje same države, na primer izdaja, dezertiranje, izbegavanje mobilizacije, subverzija i zavera, atentat, kao i ekonomski zločini kao što su falsifikovanje novca i izbegavanje plaćanja poreza. Uporedimo žestinu sa kojom se progoni čovek koji napadne policajca sa pažnjom koju država poklanja napadu na običnog građanina. Pa ipak, to što država stavlja najveći prioritet na sopstvenu zaštitu od građana, iz nekog nepoznatog razloga malom broju ljudi izgleda nespojivo sa pretpostavljnim raison d'etre države.[36]

 


Kako se države odnose međusobno


Pošto je zemljina površina podeljena između država, međudržavni odnosi svakako troše značajan deo raspoloživog vremena i energije države. Prirodna sklonost države je da širi svoju moć, a izvan države ovo širenje znači osvajanje nove teritorije. Izuzev u slučaju da na toj teritoriji nema države ili stanovništva, takvo širenje uključuje i sukob interesa vladara dotičnih država. U jednom trenutku, samo jedna vlast može imati monopol sile na jednoj teritoriji. Potpunu kontrolu nad jednom teritorijom država X može steći samo ako iz nje prethodno odstrani državu Y. Iako je rat rizičan, države će mu u svako doba biti sklone, osim za vreme kratkih perioda mira i pregrupisanja saveza i koalicija između država.
 
Videli smo da je pokušaj da se država ograniči na “unutrašnjem” ili “domaćem” planu, između XVII i XIX veka dostigao svoj najrazvijeniji oblik u konstitucionalizmu. Pandan ovome na “spoljnom” ili “međunarodnom” planu je razvoj “međunarodnog prava”, naročito u formi “pravila rata” i “prava neutralnih zemalja”.[37] U vreme nastanka, delovi međunarodnog prava bili su potpuno privatni, nastali iz potrebe trgovaca da svuda zaštite svoju imovinu i sudski rešavaju sukobe. Primeri su Zakon admiraliteta i Trgovački zakon. Ali čak i državna pravila nastala su i primenjivana dobrovoljno, bez potrebe za međunarodnom super-državom. Namera “zakona rata” bila je da razaranje, kao posledicu međudržavnog sukoba ograniči na sam državni aparat i da tako zaštiti nedužnu “civilnu” javnost od ratnog uništenja i klanice. Razvoj prava neutralnih zemalja imao je za cilj da zaštiti privatno civilno međunarodno poslovanje, čak i sa “neprijateljskim” zemljama, od konfiskacije od strane jedne od zaraćenih strana. Glavni cilj, prema tome, bio je da se postave granice svakom ratu i naročito da se ograniči razorni uticaj na građane neutralnih, pa čak i zaraćenih država.
 
Pravnik F.J.P. Vil bajkovito opisuje “civilizovano ratovanje” koje je upražnjavano u Italiji u XV veku:
 
bogati građani i trgovci srednjevekovne Italije bili su previše zauzeti zarađivanjem i uživanjem u životu da bi oni sami podnosili teškoće i opasnosti ratovanja. Zato su ustanovili praksu unajmljivanja plaćenika da za njih ratuju, a pošto su bili štedljivi poslovni ljudi, otpuštali su svoje plaćenike onog trenutka kada im njihove usluge više nisu bile potrebne. Dakle, za svaku ratnu kampanju trebalo je uvek iznova angažovati ljude i stvoriti armiju. … Prvi put u istoriji, vojna služba je postala razumno i relativno bezopasno zanimanje. Generali tog doba su komandovali pokretima svojih vojski, često sa izuzetnom veštinom, ali kada bi jedan stekao prednost, njegov protivnik se ili povlačio ili predavao. Poštovano je pravilo da se grad može pustošiti samo ukoliko je pružio otpor. Imunitet se uvek mogao kupiti plaćanjem otkupa. … Prirodna posledica bila je da se nijedan grad nije branio, jer je bilo očigledno da je gradska vlast koja nije u stanju da odbrani svoje građane sama sebe lišila njihove pokornosti. Civili nisu imali razloga da se boje rata, koji je bio briga samo profesionalnih vojnika.[38]
 
Skoro potpunu zaštićenost civila od ratova koje je vodila država u Evropi XVII veka ovako opisuje Nef:
 
Čak i poštanske pošiljke nisu mogle zadugo biti zaustavljane tokom rata. Pisma su putovala bez cenzure, sa slobodom koja zadivljuje um dvadesetog veka. …  Građani zaraćenih nacija razgovarali su kada se sretnu, a kada se nisu mogli sresti, razmenjivali su pisma, ne kao protivnici već kao prijatelji. Skoro da uopšte nije postojala savremena zamisao da … su građani neprijateljske države delimično odgovorni za agresivne postupke njihovih vladara. Ni sukobljeni vladari nisu pokazivali nikakvu čvrstu nameru da prekinu komunikacije sa podanicima neprijatelja. Stara inkvizitorska praksa špijuniranja u vezi sa religijom nestajala je i nije bilo ni pomisli o sličnom nadgledanju političkih ili ekonomskih komunikacija. Pasoši su nastali kao način da se obezbedi sigurnost u doba rata. Tokom većeg dela XVIII veka Evopljanin je retko odlučivao da otkaže put u stranu zemlju s kojom je njegova bila u ratu.[39]
 
A trgovina je smatrana korisnom za obe strane koje u njoj učestvuju. U XVIII veku ratovanje je velikim delom bilo u ravnoteži sa “trgovinom sa neprijateljem”.[40]
 
Meru u kojoj su države prekršile pravila civilizovanog ratovanja u XX veku ne treba opširno opisivati. U savremeno doba totalnog rata kombinovanog sa tehnologijom potpunog uništenja, sama ideja ograničavanja rata na pripadnike državnog aparata zvuči slabije i zastarelije nego originalni ustav SAD.
 
Kada države nisu u ratu, sporazumi su često neophodni da bi se sukobi održali na minimumu. Jedno učenje koje je začudo steklo široko odobravanje je navodna “nepovredivost sporazuma”. Ovaj pojam tretira se kao pandan “nepovredivosti ugovora”. U stvari, sporazum i pravi ugovor nemaju ništa zajedničko. Ugovor prenosi, na precizan način, prava na privatnu svojinu. Pošto vlast ni u kom preciznom smislu ne “poseduje” svoju teritoriju, nikakav sporazum koji sklopi ne prenosi prava na svojinu. Ako, na primer g. Džons proda ili pokloni svoju zemlju g. Smitu, Džonsov naslednik ne može legitimno da napadne Smitovog naslednika i da tvrdi da je zemlja po pravdi njegova. Pravo na svojinu je već preneseno. Ugovor Džonsa starijeg automatski važi i za Džonsa mlađeg, jer je stariji već preneo svojinu. Džons mlađi stoga ne može polagati pravo svojine. Džons mlađi može da poseduje samo ono što nasledi od Džonsa starijeg, a Džons stariji može mu zaveštati samo svojinu koju još uvek poseduje. Međutim ako u jednom trenutku državna vlast recimo Ruritanije bude naterana ili čak podmićena od strane državne vlasti Valdavije da preda deo svoje teritorije, apsurdna je tvrdnja da vlasti ili stanovnici dve zemlje nikada neće moći da zahtevaju ponovno ujedinjenje Ruritanije na temelju nepovredivosti sporazuma. Ni ljude ni zemlju severozapadne Ruritanije ne poseduje ni jedna ni druga vlast. Posledica je da jedna vlast svakako ne može nečim iz prošlosti – nekakvim sporazumom - obavezati neku kasniju vlast. Revolucionarna vlast koja svrgne kralja Ruritanije tešlo da bi mogla biti smatrana odgovornom za njegova dela ili dugove, jer vlast, za razliku od deteta, nije “naslednik” svojine prethodnika.

 

 

Istorija kao borba između sile države i sile društva

 
Kao što su dva osnovna i međusobno isključiva odnosa između ljudi miroljubiva saradnja i nasilno iskorišćavanje, proizvodnja i otimačina, tako se istorija ljudske vrste, posebno ekonomska istorija, može sagledati kao sukob ova dva principa. S jedne strane je kreativna proizvodnja, miroljubiva razmena i saradnja. S druge su nasilje i otimačina. Albert Džej Nok izabrao je odgovarajuća imena za sukobljene sile: “sila društva” i “sila države”.[41] Sila društva je čovekova moć nad prirodom, saradnja u transformaciji prirodnih resursa i saznanje o zakonima prirode, na korist svih učesnika. Sila društva je pobeda nad prirodom, kvalitet života koji postižu ljudi koji učestvuju u međusobnoj razmeni. Sila države, kao što smo videli, to je nasilno i parazitsko otimanje proizvedenog – iscrpljivanje društva u korist neproduktivnih (u stvari kontraproduktivnih) vladara. Dok je sila društva moć nad prirodom, sila države je sila nad čovekom. Kroz istoriju, čovekova produktivna i kreativna moć uvek je iznova pronalazila nove načine da transformiše prirodu na dobrobit čoveka. U takvim vremenima sila društva nadjačavala je silu države i uticaj države na društvo značajno je smanjivan. Ali pre ili kasnije, država je jačala i širila se, iznova sakatila i prisvajala silu društva.[42] Ako je period od XVII do XIX veka u mnogim zapadnim zemljama vreme jačanja sile društva i posledičnog napretka slobode, mira i materijalnog blagostanja, dvadeseti vek bio je pre svega vreme narastajuće sile države – i posledičnog povratka u ropstvo, rat i razaranje.[43]
 
U ovo naše vreme ljudska rasa ponovo se suočava sa rastućom moći države – sada naoružane rezultatima čovekove kreativnosti, prisvojenim i deformisanim za svoje svrhe. U prethodnim stolećima ljudi su pokušali da postave ustavna i druga ograničenja države, ali su svi pokušaji propali. Nijedan od brojnih oblika koje je država uzela tokom stoleća, nijedan od isprobanih koncepata i institucija nije uspeo da zadrži vlast pod kontrolom. Problem države očigledno je još uvek daleko od rešenja. Ako će se ikada doći do konačnog rešenja pitanja države, možda treba krenuti sasvim novim pravcem istraživanja.[44]
 
 
 
 
* Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi ogledi, Marej Rotbard (Egalitarianism as a Revolt Against Nature and Other Essays by Murray N. Rothbard, Auburn: Mises Institute, 2000 [1974]) str. 55-88.
 
[1] Ne možemo na ovom mestu detaljno obuhvatiti sve probleme i obmane “demokratije”. Reći ćemo samo da je nečiji pravi “predstavnik” uvek mora da se potčinjava naredbama tog nekog, da može biti otpušten u svakom trenutku i da ne može da deluje nasuprot interesa ili želja svog gazde. Potpuno je jasno da u demokratiji “predstavnik” nikada ne može da vrši funkciju predstavljanja na način koji odgovara libertarijanskom društvu.
[2] Socijal-demokrate obično na ovo odgovaraju da demokratija – većinski izbor vladara – ima za logičnu posledicu obavezu većine da manjini ostavi određene slobode, jer ta manjina može jednog dana postati većina. Uz druge nedostatke, ovo tvrđenje očigledno ne stoji u situaciji kada manjina ne može nikada postati većina, na primer kada se manjina od većine razlikuje rasno ili etnički.
[3] Jozef Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokratija (Joseph A. Schumpeter, Capitalism, Socialism, and Democracy, New York: Harper and Bros., 1942) str. 198.
Sukob između privatne i javne sfere pogoršavao se od samog početka, od činjenice da … je država živela od prihoda koji je proizveden u privatnoj sferi, za privatne svrhe a potom morao da bude preusmeren silom politike.  Teorija koja tumači poreze po analogiji sa plaćanjem članarine u nekakvom klubu ili plaćanjem usluga, recimo lekaru, samo pokazuje koliko je ovaj deo društvenih nauka daleko od naučnog metoda.
Videti i Marej Rotbard, “Obmana zvana 'javni sektor'” (Murray N. Rothbard, "The Fallacy of the 'Public Sector,"' New Individualist Review, Summer, 1961) 3ff.
[4] Franc Openhajmer, Država (Franz Oppenheimer, The State, New York: Vanguard Press, 1926) str. 24–27:
Postoje dva principijelno suprotstavljena načina na koje čovek može da obezbedi sredstva neophodna za zadovoljenje osnovnih potreba. Ta dva načina su rad ili pljačka, odnosno njegov sopstveni trud ili nasilno otimanje plodova tuđeg rada. … U diskusiji koja sledi, rad jednog čoveka i razmenu sopstvenog rada za ekvivalentnu količinu rada drugih ljudi nazvaću “ekonomska sredstva” za zadovoljenje potreba, dok će neplaćeno prisvajanje rada drugih ljudi biti nazvano “politička sredstva”. … Država je organizacija koja koristi politička sredstva. Prema tome, država ne može postojati pre nego što ekonomska sredstva proizvedu određenu količinu objekata za zadovoljenje potreba, koji se onda mogu oteti ili prisvojiti ratobornom pljačkom.
[5] Albert Džej Nok objašnjava kako
država prisvaja i sprovodi monopol na zločin. … Država zabranjuje privatno ubijanje a sama organizuje ubijanje kolosalnih razmera. Država kažnjava privatnu krađu a sama beskrupulozno pljačka sve što poželi, bila to imovina njenog građanina ili stranca.
Nok, Uraditi pravu stvar i drugi ogledi (Nock, On Doing the Right Thing, and Other Essays, New York: Harper and Bros., 1929) str. 143; citirano u Džek Švarcman, “Albert Džej Nok – Suvišni čovek”, Vera i sloboda (Jack Schwartzman, "Albert Jay Nock—A Superfluous Man," Faith and Freedom, Decembar 1953) str. 11.
[6] Openhajmer, Država, (Oppenheimer, The State) str. 15:
Šta je onda država kao sociološki pojam? Država je, po samom svom nastanku … društvena institucija, koju pobednička grupa ljudi nameće pobeđenoj grupi, sa jedinom svrhom da reguliše dominaciju pobednika nad pobeđenima i da se osigura od pobune iznutra i od napada spolja. Teleološki, dominacija nema drugi smisao do ekonomskog iskorišćavanja poraženih od strane pobednika.
A de Žuvenel je napisao: “država je u suštini rezultat uspeha koji banda nitkova postigne u nametanju svoje volje društvu”. Bertran de Žuvenel, O Moći (Bertrand de Jouvenel, On Power, New York: Viking Press, 1949) str. 100–01.
[7] O ključnoj razlici između “kaste”, grupe koja ima privilegije ili obaveze nasilno dodeljene ili nametnute od države, i marksističkog pojma “klase” u društvu, videti Ludvig fon Mizes, Teorija i istorija (Ludwig von Mises, Theory and History, New Haven, Conn.: Yale University Press, 1957) str. 112ff.
[8] Takvo prihvatanje naravno ne znači da je prihvatanje vladavine države postalo “dobrovoljno”; čak i kada je podrška većine aktivna, ova podrška nije jednoglasna, odnosno ne daje je svaki pojedinac.
[9] Da svaka vlast nad pojedincem, bez obzira koliko je “diktatorska”, mora da obezbedi ovu vrstu podrške, pokazali su veliki politički teoretičari – Etjen de la Boatje, Dejvid Hjum i Ludvig fon Mizes. Videti Dejvid Hjum, “O osnovama državne vlasti”, u Ogledi, književni, moralni i politički (David Hume, "Of the First Principles of Government," in Essays, Literary, Moral and Political, London: Ward, Locke, and Taylor, n.d.) str. 23; Etjen de la Boatje, Anti-diktator (Étienne de la Boétie, Anti-Dictator, New York: Columbia University Press, 1942) str. 8–9; Ludvig fon Mizes, Ljudsko delovanje (Ludwig von Mises, Human Action, Auburn, Ala.: Mises Institute, 1998) str. 188ff. Za dalje priloge la Boatjea analizi države, videti Oskar Jazi i Džon Luis, Protiv tiranina (Oscar Jaszi and John D. Lewis, Against the Tyrant, Glencoe, Ill.: The Free Press, 1957) str. 55–57.
[10] La Boatje, Anti-diktator (La Boétie, Anti-Dictator) str. 43-44.
Uvek kada vladar postane diktator … svi oni iskvareni prevelikom ambicijom ili izuzetnom smelošću, svi oni okupe se oko njega i podržavaju ga da bi učestvovali u podeli plena i da bi postali sitni šefovi u službi velikog tiranina.
[11] Ovo nikako ne znači da se svi intelektualci stavljaju u službu države. O oblicima savezništva intelektualaca i države videti Bertran de Žuvenel, “Stav intelektualaca prema tržišnom društvu” (Bertrand de Jouvenel, "The Attitude of the Intellectuals to the Market Society," The Owl, Januar 1951) str. 19–27; takođe, “Kako intelektualci sa Kontinenta tretiraju kapitalizam” u F.A. Hajek, ured., Kapitalizam i istoričari ("The Treatment of Capitalism by Continental Intellectuals," u F.A. Hayek, ed., Capitalism and the Historians, Chicago: University of Chicago Press, 1954) str. 93–123; reprintovano u Džorž B. de Husar, Intelektualci (George B. de Huszar, The Intellectuals, Glencoe, Ill.: The Free Press, 1960) str. 385–99; i Šumpeter, Imperijalizam i društvene klase (Schumpeter, Imperialism and Social Classes, New York: Meridian Books, 1975) str. 143–55.
[12] Džozef Nidam, “Pregled knjige Orijentalni despotizam Karla A. Vitfogela” (Joseph Needham, "Review of Karl A. Wittfogel, Oriental Despotism," Science and Society, 1958) str. 65. Nidam takođe piše kako su “(kineske) careve u svim epohama služili brojni duboko humani i nepristrasni naučnici”, str 61. Vitfogel beleži konfučijansko učenje da je slava vladajuće klase zavisila od gospode zvaničnika, školovanih birokrata, predodređenih da kao profesionalni vladari upravljaju masama stanovništva. Karl Vitfogel, Orijentalni despotizam (Karl A. Wittfogel, Oriental Despotism, New Haven, Conn.: Yale University Press, 1957) str. 320–21. Za gledište suprotno Nidamovom, videti Džon Lukač, “Klasa intelektualaca ili profesija intelektualac?” (John Lukacs, "Intellectual Class or Intellectual Profession?") u de Husar, Intelektualci (de Huszar, The Intellectuals) str. 521–22.
[13] Džin Ribs, “Ratni planeri” (Jeanne Ribs, "The War Plotters," Liberation, August, 1961) str. 13). “stratezi insistiraju da njihova profesija zaslužuje 'dostojanstvo akademskog pandana vojne profesije'”. Videti i Markus Raskin  Intelektualci nuklearnog holokausta (Marcus Raskin, "The Megadeath Intellectuals," New York Review of Books, November 14, 1963) str. 6–7.
[14] Tako je istoričar Konjers Rid, u svom predsedničkom govoru, zagovarao potiskivanje istorijskih činjenica u službi “demokratskih” i nacionalnih vrednosti.  Rid objavljuje da “totalni rat, bilo da je vreo ili hladan, mobiliše svakoga i svakoga poziva da izvrši svoju dužnost. Istoričar nije ništa manje obavezan nego fizičar”. Rid, “Društvena odgovornost istoričara” (Read, "The Social Responsibilities of the Historian," American Historical Review, 1951) str. 283ff. Za kritiku Rida i druge aspekte dvorske istorije, videti Hauard K. Bil, “Profesionalni istoričar: njegova teorija i praksa” (Howard K. Beale, "The Professional Historian: His Theory and Practice," The Pacific Historical Review, August, 1953) str. 227–55.  Takođe videti Herbert Baterfild, “Zvanična istorija: njene zamke i kriterijumi” (Herbert Butterfield, "Official History: Its Pitfalls and Criteria," History and Human Relations, New York: Macmillan, 1952) str. 182–224; i Hari Elmer Barns, Dvorski istoričari protiv revizionizma (Harry Elmer Barnes, The Court Historians Versus Revisionism, n.d.) str. 2ff.
[15] Videti Vitfogel, Orijentalni despotizam (Wittfogel, Oriental Despotism), str. 87–100. O ulozi religije države u davnoj Kini i Japanu, videti Norman Džejkobs, Poreklo modernog kapitalizma i istočna Azija (Norman Jacobs, The Origin of Modern Capitalism and Eastern Asia, Hong Kong: Hong Kong University Press, 1958) str. 161-94.
[16] De Žuvenel, O moći (De Jouvenel, On Power) str. 2:
Ključni razlog za poslušnost je da je postala navika ljudske vrste. … Sila je za nas prirodna pojava. Od najranijih dana pisane istorije sila je uvek upravljala ljudskim sudbinama … vlasti koje su gubile privilegiju upravljanja (društvom) nisu nestajale a da je svojim naslednicima ne zaveštaju; u umovima ljudi su ostajala sećanja čiji su efekti kumulativni. Niz državnih vlasti koje, tokom više vekova vladaju jednim društvom mogu se posmatrati kao jedna vlast koja uzima uvek nove oblike.
[17] O takvom korišćenju religije u Kini, videti Norman Džejkobs.
[18] H.L Menken, Menkenov izbor (H.L. Mencken, A Mencken Chrestomathy, New York: Knopf, 1949) str. 145:
Sve što vlast vidi u originalnoj ideji je moguća promena, pa prema tome i napad na njene povlastice. Najopasniji čovek, za svaku vlast, je čovek koji je sposoban da samostalno razmišlja, ne obazirući se na popularna sujeverja i tabue. On gotovo neizbežno dolazi do zaključka da je vlast pod kojom živi nepoštena, suluda i nepodnošljiva pa, ukoliko je romantik, pokušava da je promeni. A čak i kada on lično nije romantik, vrlo je verovatno da će raširiti nezadovoljstvo među onima koji jesu.
[19] Isto, str. 146-47.
[20] De Žuvenel, O moći (De Jouvenel, On Power) str. 27ff.
[21] Čarls Blek mlađi, Narod i dvor (Charles L. Black. Jr., The People and the Court, New York: Macmillan, 1960) str. 35ff.
[22] Isto, str. 42-43.
[23] Isto, str. 52:
Glavna i najbitnija funkcija [ustavnog] suda bila je da proglasi ustavnim a ne neustavnim. Ono što je ograničenoj vlasti potrebno, od početka pa zauvek, je neki način da ubedi ljude da je pokušala sve što je u ljudskoj moći da ostane u okviru ograničenja. Ovo je uslov njene legitimnosti, a njena legitimnost je, dugoročno, neophodan uslov za njen opstanak. I tako je sud, tokom istorije, činio vlast legitimnom.
[24] Za Bleka je ovo “rešenje”, iako paradoksalno, sasvim očigledno:
moć države … zaustavlja se tamo gde je zakon zaustavi. A ko će postaviti granicu, ko će zaustaviti najmoćniju silu? Pa ko drugi nego sama država, preko svojih sudija i svojih zakona. Ko da ograničava suzdržane? Ko da podučava mudre? (Isto, str. 32-33)
i:
Kad god je u pitanju moć vlasti suverene države, nije moguće izabrati sudiju izvan te vlasti. Svaka državna vlast, dokle god je vlast, mora doneti konačnu odluku o svojoj sopstvenoj moći. (Isto, str. 48-49)
[25] Isto, str. 49.
[26] Pripisivanje čudesnih moći državnoj vlasti podseća na Džejmsa Barnama i njegovo mistično i iracionalno opravdanje vlasti:
U davna vremena, pre no što su naučne iluzije okaljale mudrost tradicije, znalo se da su osnivači gradova bogovi ili polubogovi. … Ni ishodište, ni opravdanje vlasti ne mogu se naći u racionalnom … zašto bih prihvatio bilo nasledni, bilo demokratski ili bilo koji drugi princip legitimnosti? Zašto bi neki princip opravdao vladavinu tog čoveka nadamnom? … Ja prihvatam princip zato što … pa, zato što ga prihvatam, jer je tako uvek bilo i biće.
Džejms Barnam, Kongres i američka tradicija (James Burnham, Congress and the American Tradition, Chicago: Regnery, 1959) str. 3-8. Ali šta ako neko ne prihvata princip? Kako će onda biti?
[27] Blek, Narod i sud (Black, The People and the Court) str. 64.
[28] Isto, str. 65.
[29] Džon Kalhun, Studija o državnoj vlasti, (John C. Calhoun, A Disquisition on Government, New York: Liberal Arts Press, 1953) str. 25-27. Videti i Marej Rotbard, “Konzervativizam i sloboda: libertarijanski komentar” (Murray N. Rothbard, "Conservatism and Freedom: A Libertarian Comment," Modern Age, Spring, 1961) str. 219.
[30] J. Alen Smit, Rast i dekadencija ustavne vlasti (J. Allen Smith, The Growth and Decadence of Constitutional Government, New York: Henry Holt, 1930) str. 88. Smit dodaje:
očigledno je da tamo gde je odredba Ustava smišljena da ograniči moć organa vlasti, ona može biti praktično anulirana ukoliko je njeno tumačenje i sprovođenje u nadležnosti upravo onoga koga je trebalo da ograniči. Jasno je da zdrav razum zahteva da nijedan organ vlasti ne može da određuje kolike su njegove moći.
Jasno je da zdrav razum i “čudesa” predstavljaju vrlo različita viđenja vlasti (str. 87).
[31] Kalhun, Studija o državnoj vlasti, str. 20-21.
[32] U bliskoj prošlosti, princip jednoglasnosti oživljen je u prilično razvodnjenom obliku, naročito u tekstovima profesora Džejmsa Bjukenena. Uvođenje jednoglasnosti u sadašnju situaciju i primenjujući je samo na promene, ali ne i na postojeće zakone, može da dovede samo do još jedne transformacije ograničenja države u njena ovlašćenja. Ako će princip jednoglasnosti biti primenjen samo na promene zakona i ukaza, jedino je važna priroda početnog “nultog stanja”. Videti Džejms Bjukenen i Gordon Talok, Matematika pristanka (James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent, Ann Arbor: University of Michigan Press, 1962).
[33] Videti Herbert Spenser, “Pravo na ignorisanje države”, u Društvena statika (Herbert Spencer, "The Right to Ignore the State," Social Statics, New York: D. Appleton, 1890) str. 229–39.
[34] De Žuvenel, O vlasti (De Jouvenel, On Power) str. 171.
[35] Videli smo da je za državu ključna podrška intelektualaca - podrška državi protiv dve akutne pretnje. U tom smislu, o ulozi američkih intelektualaca u ulasku Amerike u Prvi svetski rat, videti Randolf Born, “Rat i intelektualci” (Randolph Bourne, "The War and the Intellectuals," in The History of a Literary Radical and Other Papers, New York: S.A. Russell, 1956) str. 205–22. Prema Bornu, uobičajeni način na koji intelektualci pridobijaju podršku građana za postupke države je da svaku diskusiju kanališu unutar granica osnovne državne politike i da obeshrabre svaku temeljnu ili opštu kritiku ove osnovne matrice.
[36] Kao što to Menken kaže svojim originalnim stilom:
Ova banda (“izrabljivači od kojih se vlast sastoji”) je takoreći vakcinisana protiv kazne. Ni njene najveće pljačke, čak i kada je očigledno da je jedini motiv privatna dobit, ne moraju biti kažnjene po zakonu. Još od prvih dana Republike, manje od nekoliko desetina njenih članova bili su oterani sa vlasti a svega nekoliko opskurnih pomagača je oterano u zatvor. Broj zatvorenika u zatvoru u Atlanti i Levenvortu osuđenih zbog pobune protiv malverzacija vlasti je uvek deset puta veći nego broj državnih službenika osuđenih zbog nasilja nad poreskim obveznicima radi sticanja lične koristi. Menken, Menkenov izbor (Mencken, A Mencken Chrestomathy) str. 147–48.
Za rečit i zabavan opis nedostatka zaštite pojedinca od narušavanja njegove slobode od strane njegovih “zaštitnika”, videti Menken, “Priroda slobode” (H.L. Mencken, "The Nature of Liberty," in Prejudices: A Selection, New York: Vintage Books, 1958) str. 138–43.
[37] Ovo treba razlikovati od savremenog međunarodnog prava, koje naglasak stavlja na najveće moguće širenje rata kroz konstrukcije kao što je “kolektivna bezbednost”.
[38] Vil, Napredak u varvarstvo (F.J.P. Veale, Advance to Barbarism, Appleton, Wis.: C.C. Nelson, 1953) str. 63. Slično tome, profesor Nef piše o Don Karlosovom ratu vođenom u Italiji između Francuske, Španije i Sardinije s jedne i Austrije s druge strane, u XVIII veku:
tokom opsade Milana od strane saveznika, kao i nekoliko nedelja kasnije kod Parme … sukobljene armije vodile su žestoke bitke izvan gradova. Nigde stanovništvo nije podržavalo ni jednu ni drugu stranu. Jedino su se plašili prodora vojnika u grad i pljačke. Pokazalo se da je strah bez osnova. U Parmi su se građani popeli na zidine da posmatraju bitku na otvorenom prostoru izvan grada. Džon Nef, Rat i napredak ljudi (John U. Nef, War and Human Progress, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1950) str. 158. Takođe videti Hofman Nikerson, Može li se ograničiti rat? (Hoffman Nickerson, Can We Limit War?, New York: Frederick A. Stoke, 1934)
[39] Nef, Rat i napredak ljudi (Nef, War and Human Progress) str. 162.
[40] Isto, str. 161. O liderima američke revolucije i njihovom zagovaranju trgovine sa neprijateljem, videti Džozef Dorfman, Ekonomski um u američkoj civilizaciji (Joseph Dorfman, The Economic Mind in American Civilization, New York: Viking Press, 1946, vol. 1) str. 210–11.
[41] O pojmovima sile države i sile društva videti Albert Nok, Država, naš neprijatelj (Albert J. Nock, Our Enemy the State, Caldwell, Idaho: Caxton Printers, 1946). Takođe videti Nok, Sećanja suvišnog čoveka (Albert J. Nock, Memoirs of a Superfluous Man, New York: Harpers, 1943) i Frank Hodorov, Uspon i pad društva (Frank Chodorov, The Rise and Fall of Society, New York: Devin-Adair, 1959).
[42] Tokom neprekidnog širenja ili sužavanja, država uvek osigurava kontrolu nad određenim ključnim “komandnim mestima” u privredi i društvu. Ova komandna mesta obuhvataju monopol na silu, monopol na konačnu sudsku moć, komunikacione i saobraćajne kanale (pošta, putevi, reke, vazdušni koridori), vodu za navodnjavanje u orijentalnim despotijama i obrazovanje – da bi se oblikovala uverenja budućih građana. U modernoj privredi, novac je kritično komandno mesto.
[43] Karl Marks skoro otvoreno zagovara ovaj parazitski proces “narastanja”, kada kaže da se socijalizam mora utemeljiti preotimanjem kapitala prethodno akumuliranog u kapitalizmu.
[44] Neophodni sastojak rešenja mora biti raskidanje saveza između intelektualaca i države, stvaranjem centara intelektualnog istraživanja i obrazovanja nezavisnih od države. Kristofer Doson primećuje da su veliki intelektualni pokreti renesanse i prosvetiteljstva postignuti radom izvan a ponekad i protiv etabliranih univerziteta. Nezavisni univerziteti bili su rasadnici novih ideja. Videti Kristofer Doson, Kriza zapadnog obrazovanja (Christopher Dawson, The Crisis of Western Education, New York: Sheed and Ward, 1961).

Preveo: Andrej Stanimirović

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu "Katalaksija" (www.katalaksija.com).