Škole razmišljanja u klasičnom liberalizmu - 3 dio: Javni izbor

Država raste li raste. Zašto? Da li postoji način da se ograniči vlast? Dr. Ashford istražuje intelektualnu školu poznatu kao "javni izbor". Teoretičari javnog izbora vjeruju da su političari samo-zainteresovani, što znači da oni imaju interes u porastu države izvan njene pravilne, ograničene veličine. To znači da su male, koncentrisane grupe (kao što su udruženja industrije lobiranja) dobile ogromnu moć nad politikom. Ovo dovodi do subvencija i poreskih olakšica za politički favorizovane industrije na uštrb drugih. Izvor: Learn Liberty YouTube kanal.

Preveo: Savo Gajić

(video na dnu transkripta)

Transkript:

Sada pogledajmo James Buchanan, Gordon Tullock i Školu javnog izbora. James Buchanan, dobitnik Nobelove nagrade. Buchanan i Tullock su napisali mnogo radova zajedno, a vjerovatno najpoznatiji među njima je rad “Granice Slobode.” Njihov pristup ovom pitanju, kako odlučiti šta je uloga države, je osvrtanjem na društveni ugovor. Oni kažu, ako pretpostavimo da imamo udružene racionalne pojedince i oni moraju da odluče šta će uraditi, kakav bi oblik vladavine oni postavili, oko čega bi se oni univerzalno složili? Američki Ustav je primjer nečega poput društvenog ugovora. Oni počinju sa pitanjima šta bi se desilo ako ne bismo imali državu uopšte, ako ne bi bilo vlasti? Oni vjeruju da bi to bilo Hobsovo “prirodno stanje”, po idejama engleskog filozofa Thomas Hobbes-a.

Hobbes je rekao da je život bez države: "gadan, brutalan i kratak", a ne kao mi je jedan student napisao: "gadan, britanski i kratak". Nasilan, brutalan i kratak. Ne bi bilo baš prijatno da živimo u takvom društvu. Dakle, ako nemamo državu, postoje tri stvari koje možemo činiti: možemo da proizvodimo stvari, možemo da krademo stvari drugih ljudi, ili možemo da provodimo vrijeme štiteći svoje stvari. Pretpostavimo da se udružimo, bilo bi u sopstvenom interesu svakoga da stvorimo tijelo koje će štititi ono što smo proizveli. Pošto nismo morali da brinemo da li će nam stvari biti ukradene, mi nismo morali brinuti o zaštiti svoje imovine, možemo potrošiti mnogo više energije za proizvodnju stvari. Bili bismo bogatiji; mogli bismo dati nešto od tog bogatstva državi, koja bi potom spriječila krađe. Ne bismo trebali trošiti toliko resursa na zaštitu, svakom u tom društvu bi bilo bolje. Dakle, tvrdi se da bi racionalni pojedinci razmišljajući o tome kakvu vlast oni žele, došli do dogovora o stvaranju države čija odgovornost bi bila da zaštiti naš život i imovinu.

Zašto bi država trebala da bude ograničena? Pa, oni kažu da kada pokušamo da razumijemo šta se dešava u ekonomiji, pretpostavljamo da su ljudi motivisani sopstvenim interesom. Oni se u ekonomskom riječniku zovu “maksimizeri korisnosti.“ Zagovornici Škole javnog izbora kažu da se ljudi ponašaju na potpuno isti način u političkom domenu kao što se ponašaju i u ekonomskom domenu. Oni su ista ljudska bića. Njihov samointeres može, a ne mora biti isti. U ekonomiji, skloni smo da tražimo prihode i bogatstvo da bi identificirali lični interes ljudi. Lični interes u političkom domenu može biti nešto drugačiji. Tako, na primer ako ste političar, vaš lični interes je da budete izabrani, ponovo izabrani, ili da ste na javnoj funkciji. Kako ćete to postići? To ćete postići obećavajući povlastice određenim grupama. Glasajte za mene, ja ću štititi vašu socijalnu sigurnost. Glasajte za mene, ja ću smanjiti vaše studentske kredite. Glasajte za mene, ja ću podržati vaše farme. Dakle, u sopstvenom je interesu političara da obećaju povlastice određenim grupama društva.

Birokrate, što mislim da je nedovoljno istražena oblast u smislu objašnjavanja šta se dešava sa vlasti; u interesu birokrata je da imaju veću državu. Što je više države, utoliko više prihoda ubiru, što su im veće nadležnosti, utoliko će više moći imaju. Za birokrate je bolje da imaju veću državu nego manju državu. Većina interesnih grupa gleda kako da izmanipuliše državu da radi u njihovu korist? Oni su, u ekonomskoj terminologiji, tražioci rente. Kako da napišemo pravila na takav način da spriječe ili otežaju, na primer, da konkurent uđe na tržište i takmiči se sa nama? Ili da otežaju uvoz robe iz inostranstva. Dakle, problem za školu javnog izbora je da većina političkih aktera ima interes u rastu države i više od onoga što je dogovoreno društvenim ugovorom. Zato oni misle da vlast treba da bude ograničena, kako bi se spriječio njen rast preko onog što bi trebalo da je odgovarajuća uloga države.

Dakle, šta bi trebalo da bude uloga države u tom kontekstu? To je često opisano kao država javnih dobara, da država i javni izbor imaju dvije odgovornosti. Zaštitna država: ona treba da štiti individualna prava, posebno našu imovinu. I trebalo bi da postoji produktivna država: ona treba da obezbjedi javna dobra i da se bavi eksternalijama o kojima smo govorili ranije. Javni izbor tvrdi da nije odgovornost da imamo bilo koji oblik socijalne države. To je daleko izvan opsega društvenog ugovora. Dakle, dobar dio škole javnog izbora je zainteresovan za pitanje kako da se ograniči uloga države? Na primjer, da li bi trebalo da se izmjeni Ustav SAD kako bi se osiguralo da će biti uravnotežen budžet?

Zašto država raste daleko iznad onoga oko čega bi se razumni ljudi složili pod društvenim ugovorom? Na primjer, zašto Federalna američka vlada u SAD radi mnogo više stvari od onih ograničenih i nabrojanih u Ustavu? Škola javnog izbora to objašnjava pojmom koncentrisanih koristi i raspršenih troškova. To jeste, beneficije vladinih programa se koncentrišu u rukama relativno malog broja ljudi, dok su troškovi tih programa mnogo šire raspoređeni među većom grupom ljudi. Uzmimo za primer poljoprivrednu politiku. Subvencije u poljoprivredi i poljoprivredne carine koje otežavaju da se uvozi hrane u SAD.

Samo oko 3% stanovništva u SAD se bavi poljoprivredom. Ostatak, nas 97% se ne bavi. Ali kada je u pitanju odlučivanje o poljoprivrednoj politici, ovih 3%, oni stvarno, stvarno mare za to. To bi odlučilo za koga da glasaju. To bi odlučilo u čiju kampanju da se uključe. To bi odlučilo kome će dati novac!

Oni će bacati balegu na političare koji ne podržavaju ove poljoprivredne subvencije i tarife. A šta je sa ostatkom, nas 97%? Mi svi gubimo ovim. Mi gubimo jer plaćamo veće poreze da se subvencioniše ovo. Mi gubimo zbog uvoznih carinskih tarifa, što znači da plaćamo više za hranu koju kupujemo u supermarketima. Dakle, zapitali biste se zašto u demokratiji imamo politiku koja je u interesu 3% građana i protiv interesa 97%. Očigledno je da biste pomislili: u demokratiji ova politika ne bi uspjela. Ipak svaki pokušaji da se uklone ove poljoprivredne subvencije su propale. Kako to objasniti? Pa, oni koji brinu o tome, oni zaista mare. Oni su aktivni po tom pitanju.

Mi ostali, koji gubimo ovim, za nas, mi ni ne razmišljamo o poljoprivrednoj politici. Ali čak i ako bismo mislili o tome, za svakog od nas, to je samo par dolara nedjeljno. Nećemo se politički angažovati po tom pitanju. Dakle, kada je u pitanju rasprava poljoprivredne politike, mali procenat od 3% će da odredi šta treba da bude njena politika. Prema javnom izboru, to važi za većinu zakona i vladinih programa. Pokreće ih mali broj ljudi, koncentrisanih korisnika te politike, a gotovo da nema uticaja od strane onih koji plaćaju troškove - potrošača i poreskih obveznika. To je Javni Izbor.