Izrabljivanje radnika u sweatshop korporacijama

Na Exeter univerzitetu u Engleskoj, izvršni direktor Ayn Rand instituta, Yaron Brook, snažno i uvjerljivo odgovara na studentovo pitanje o sweatshopovima: “Zar mizerno plaćanje rada u sweatshop korporacijama u zemljama u razvoju od strane zapadnih zemalja nije izrabljivanje siromašnih radnika?”

Izvor: Sword of Apollo YouTube kanal.

Transkript:

Vi sjedite ovdje u Evropi kao srednja klasa, u svojim udobnim stolicama. Ja govorim ozbiljno u vezi ovoga. I hoćete da osudite Afrikance, ili uzmimo Kineze, zbog, recimo kompanije Apple, ili indonezijski tzv sweatshop, ili šta već. I vi mi hoćete reći da dva dolara dnevno nije dramatično poboljšanje u njihovom životu? To jeste poboljšanje. Za njih ne postoji način da dođu do tačke da budu bogati kao što ste vi, osim ako prođu kroz tu fazu. A ako im uskratite mogućnost da zarade dva dolara dnevno, insistirajući da kompanije plaćaju četiri dolara, a samim tim se potpuno povuku sa tržišta, jer znate šta, ja neću platiti 600 dolara za ovo. Ja ću platiti 300 dolara. I ako prestanem da kupujem ovo, ko zbog toga pati? Taj kineski klinac koji sada zarađuje tri dolara dnevno ili koliko već. Zar ne? Njegova alternativa je da se vrati na farmu, a vi znate šta su radili na farmama? Prije 40 godina, Kinezi su se svi bavili poljoprivredom, i umirali su od gladi. 40 do 60 miliona Kineza umrlo je od gladi pod Maom. Odjednom im se pružila prilika da zaista postanu srednja klasa, da nauče vještine, da imaju profesiju, da zarade novac, da od sebe naprave nešto.

I usput, Kinezi se nikad ne žale koliko su plaćeni. Vi se žalite. Mi se žalimo na Zapadu. Jer naravno, za naše udobne živote srednje klase to izgleda besmisleno. Ali to je zato što vi nikad niste živili u pravom siromaštvu. Niko u Engleskoj ne živi u pravom siromaštvu, kao što Kinezi, Afrikanci i Indonežani žive. Kada odete u mjesto ... i to je interesantno, jer ... uzmite Koreju ... Koreja je zanimljiv primjer za studiranje, zar ne. Imate Sjevernu Koreju i Južnu Koreju. Prije 50, 60, 70 godina, Južna Koreja je bila siromašna kao i Sjeverna Koreja. Obe zemlje su bile jako siromašne. A onda je Južna Koreja uvela neku ekonomsku slobodu, a to im je omogućilo da ljudi idu raditi za dolar dnevno, za dva dolara dnevno. I oni su razvili sposobnosti, povećali su svoju produktivnost, počeli su proizvoditi više stvari, došlo je do priliva kapitala, i njihova produktivnost se povećala još više. Kada danas odete u Seul vidite da su oni tamo bogati kao vi. Oni su to ostvarili u 70 godina ili u 60 godina, oni su uradili ono što ste vi gradili stotinama godina. Kako su to uradili? Zbog sposobnosti da se polako uzdižu. Ako zahtijevate da oni preskoče i dospiju do vašeg životnog standarda tek tako, onda će oni zauvijek ostati siromašni, i to je ono na što ih osuđujete. Vi ih osuđuje na vječno siromaštvo. Dijete koje zarađuje dolar ili dva dnevno, čija je alternativa je da umre u polju, vi mu pravite uslugu dajući mu dva dolara dnevno. I on proizvodi nešto, i on u isto vrijeme izučava vještinu, i jednog dana on će voditi fabriku. Ali ako tražite da on bude plaćen četiri dolara, on nikada neće imati posao, on nikada neće imati fabriku, on će ostati siromašan do kraja svog života.

I sve što treba da uradite da to vidite u stvarnoj akciji je odete u Aziju, pa da vidite kako oni žive u siromaštvu, i vidite kako ove zemlje rastu bogate. A da li znate da je tokom posljednjih 30 godina, to nije moja statistika, to je od UN, možete ju pogledati na internetu: Tokom posljednjih 30 godina, milijardu - sa velikim M - milijardu ljudi je izašlo iz siromaštva, u Aziji. Zašto? Zbog kapitalizma. Ne zbog inostrane pomoći; inostrana pomoć ne pomaže nikome, osim diktatorima koji je drže u svojim švicarskim bankovnim računima. Ono što pomaže siromašnim zemljama je sloboda. Obezbijedite im vladavinu prava, omogućite im imovinska prava. Ako ste zainteresovani da naučite kako imovinska prava pomažu siromašnim ljudima, čitajte knjigu 'Kapitalne ideje' autora Hernanda de Sota, sjajnog peruanskog ekonomiste. Omogućite im imovinu, omogućite im kapital, omogućite im posao. To je način kako se stvara bogatstvo. A ne dajući im besplatne stvari. Dakle, milijardu ljudi je izašlo iz siromaštva.

Znam da su neki ljudi rekli da oni do kojih je meni stalo su bogati, neko je rekao: ono do čega vam je stalo je da bogati to zaslužuju. Znate šta, ja ne brinem o bogatima. O njima nije potrebno brinuti, zar ne, njima ide dobro u životu. Meni je stalo do siromašnih. Meni je stalo do siromašnih, a jedini sistem u ljudskoj istoriji, koji je pomogao siromašnima, ambicioznim siromašnim ljudima da se uzdignu iz siromaštva i postani bogati, je kapitalizam. Slobodno tržište je jedini, jedini lijek za siromaštvo; jedini način na koji se postaje bogat, tako da ne moramo imati siromašnih ljudi ... je putem kapitalizma. To je način kako je ova zemlja postala bogata, to je kako je Amerika postala bogata, to je kako je Hong Kong postao bogat, to je kako je Južna Koreja postala bogata. Nema drugog načina da se to postigne. Kada pokušamo socijalizam onda dobijemo siromaštvo. Dobijemo pogoršanje, dobijemo uništavanje bogatstva a ne stvaranje bogatstva. Dakle, stalo vam je stalo do siromašnih i srednje klase … Meni je takođe stalo do bogatih, jer mislim da su prozivani nitkovima, što je nevjerovatno nepravedno. Ali mi je stalo do mladih ljudi, kojima želim da maksimalno iskoriste svoje mogućnosti. I znam da jedini način da se maksimaliziraju ljudske mogućnosti je da se omogući ekonomska sloboda u svijetu. To treba da bude cilj, a to znači da ne sjedimo ovde i osuđujemo koliko radnik zarađuje u Indoneziji. A sada, ako su oni okovani, ako bivaju bičevani, ropstvo je zlo. Svaka vrsta ropstva je zlo. Ali ono što se dešava u slobodnijim zemljama, to nije ropstvo, to su izbori koje ljudi prave da bi unaprijedili svoje živote. Vama se to možda ne dopada, ali to su njihovi životi, a ne vaši.

Yaron Brook Show: Radical Capitalist & Living Objectivism

http://www.blogtalkradio.com/yaronbrook

Preveo Jadranko Brkić