Tržišno Rešenje

Udruženi sadržaj
Ažurirano: prije 1 sat 38 minuta

Francuski izbori i sudbina populizma

Pon, 24/04/2017 - 16:15
Upravo održani prvi krug izbora u Francuskoj, za promenu, nije doneo nikakva velika iznenađenja. U skladu sa predviđanjima, Emanual Macron je dobio najviše glasova (oko 24%) i on i Marine Le Pen (sa oko 22%) idu u drugi krug, gde je po svim sondažama Macron prohibitivni favorit za pobedu: njegova prednost u direktnom sučeljavanju je u proseku oko 26 procentnih poena (63/37).

Iako su mnogi novinari i ostali posmatrači podizali (i još podižu) veliku gužvu oko mogućnosti da Le Pen postane predsednik Francuske, to je od samog početka bilo zapravo malo verovatno. Postojala su četiri ozbiljna kandidata u prvom krugu: Macron, Le Pen, Fillon i Melenchon. Sondaže javnog mnenja su od početka pokazivale da Le Pen nema nikakve šanse ni protiv jednog od preostale trojice u drugom krugu. Jedina stvarna opasnost izbora je bila da  Melenchon prođe u drugi krug, što bi značilo da će Francuska po prvi put u svojoj istoriji da dobije komunistu za predsednika. Pošto se to nije desilo, ovi izbori najverovatnije neće doneti nikakvu katastrofu.

Ko su, ukratko, na ideološkoj ravni kandidati u Francuskoj, šta se dobilo a šta izgubilo ovakvim rezultatom? Emmanuela Macrona je najbolje opisati kao centrističkog liberala tipa Clinton ili Bler, 2.0. Zagovornik EU i NATOa, kako ekonomske tako i kulturne globalizacije, on isto tako podržava bliske odnose sa Amerikom i skepticizam prema Putinu i njegovim imperijalnim ambicijama u Istočnoj Evropi (antipatija je obostrana, jer ruske obaveštajne službe neprekidno targetiraju Macrona pokušajima hakovanja i medijskom propagandom). U ekonomskoj politici, Macron je, rekao bih, čak i bolji od Blera i Clintona jer se, za razliku od njih, zalaže za smanjenje poreza i državne potrošnje, otpuštanje 120 000 radnika državne uprave, produženje radne nedelje itd. Mnogo je odlučniji od njih u zalaganju za deregulaciju i prihvatanju istine da je sa velikom državom završeno. Njegova glavna poruka je bila da želi da napravi od Pariza svetski finansijski centar, i da preotme tu ulogu od Londona. Macron je socijalno liberalan, zalaže se za povećanu imigraciju, gej brakove i slično. Retka i neuobičajena kombinacija socijalnog i ekonomskog liberalizma.

Drugi normalan, pro-tržišni kandidat bio je Francois Fillon. Ako je Macron Blair 2.0, Fillon je "apgrejdovana", poboljšana verzija De Gola. "Poboljšana" stoga što je Fillon raskrstio sa ekonomskim etatizmom starih degolista, uključujući i Širaka i Sarkozija: njegov politički uzor je Margeret Thatcher a izborni program mu je bio nešto apsolutno najradikalnije u tržišnom smeru što je Francuska ikad videla do sada: obećanje otpuštanja pola miliona zaposlenih u javnom sektoru (!), radikalno kresanje državne potrošnje i poreza, uključujući eliminaciju budžetskog deficita, produženje radne nedelje, povećanje praga za penzionisanje na 65 godina, radikalno smanjenje moći sindikata itd. Ipak, Fillon nije tačerista u spoljnoj politici: iako podržava NATO i EU, on je tipični izadanak degolističke škole sa njenim idejama o francuskoj posebnoj spoljnoj politici, u otklonu od američke. On gleda mnogo pozitivnije na saradnju sa Putinom nego Macron i vrlo je oštar kritičar islamskog radikalizma kao i velike imigracije iz islamskih zemalja. Napisao je vrlo dobru knjigu o ideologiji Muslimanske braće kao modernog totalitarnog pokreta.

Odmah posle objavljivanja rezultata, Fillon je kao dobar patriota pozvao svoje pristalice da glasaju za Macrona, a protiv "ekstremističkog kandidata" Le Penove, obećavši da on neće sedeti skršetnih ruku dok takava osoba ima šansu da postane predsednik Francuske. Idealan drugi krug je bio Fillon vs Macron, ali pošto su birači izabrali drukčije, Macron je jedina preostala opcija za liberale.

Druga dva kandidata su bili anti-sistemski, totalitarni političari. Le Penova je neznatno umivenija verzija svog oca: sve isto, minus antisemitizam. Ekonomski: kontrola, protekcionizam, ukidanje evra i vraćanje franka da bi se kroz masivnu devalvaciju valute domaća privreda učinila "konkurentnijom", povećanje države blagostanja, ali samo za "nas Francuze", porezi na firme koje zapošljavaju strance itd. U spoljnoj politici - napušanje NATO i EU  i bratstvo i jedinstvo sa Putinom. Lepenova je zapravo Putinov otvoreni petokolonaš: već nekoliko puta je dobijala zajmove od ruskih banaka povezanih s Kremljem koje njenu stranku finansijski održavaju u životu, a osim finansijske ima i neskrivenu podršku ruske propagande, uključujući RT i Sputnik, ali i fake news i trolove na internetu, kao i targetiranje protivnika hakovanjem (prevashodno Macrona). Tokom kampanje je putovala na noge šefu u Kremlj da traži dodatnu pomoć i obećava "kooperativnost" u ukidanju sankcija i radu na Putinovim interesima oko NATOa i EU. Interesantno je da gospođa Le Pen ima entuzijastičnu podršku i drugog člana sada već posvađanog i kompromitovanog "antiglobalističkog" dvojca Putin-Trump: američki predsednik ju je javno podržao dan uoči izbora kao osobu koja je "najbolja za Francusku, s obzirom šta se tamo dešava".

Četvrti kandidat, Melanchon je komunista starog kova: iako je počeo karijeru u Miteranovoj stranci, deklariše se kao "istorijski materijalista" (omiljena marksistička samodeskripcija), zalaže se za masovnu redistribuciju, konfiskovanje profita kad god je moguće, zapošljavanje 200 000 novih birokrata, nacionalno "ekonomsko planiranje" i sve ostale divote socijalizma, sa ljudskim licem, razume se. Kao i svi komunisti veruje da je NATO najveće zlo iz kog Francuska treba da iziđe i predlaže drastično menjanje EU ugovora da bi se Unija napravila socijalističkom.

Ovo vam govori da situacija ove godine nije drastično gora, ako uopšte, nego poslednjih deceniju i po. Komunisti i fašisti su tamo vrlo popularni već dugo vremena, i prolazak jednog od njih u drugi krug uopšte nije bez presedana (Mari Le Pen 2002). Branimir Štulić je rekao u jednoj pesmi da "ljudi vole katastrofe, to ih zbližava". Jedna od vrlo popularnih najnovijih katastrofa u koju svi "zdravomisleći" ljudi ili veruju ili bar preventivno šire paniku oko nje, je svetska pobeda fašizma, ili blaže ksenofobičnog nacionalizma, koja samo što nije. A počinje sa Evropom. U tom kontekstu, vrlo izgledan izbor Emanuela Macrona za predsednika Francuske je odličan podsetnik da se svetsko-istorijske katastrofe ne dešavaju baš svaki dan, a i ako se dese, vrlo je mala verovatnoća da će zapadni novinari i komentatori biti ta grupa koja će da ih predvidi, posebno ne unapred :). Još i pre francuskih izbora, mračna predviđanja nacionalističkog talasa u Evropi su se pokazala groteskno prenaduvanim: fašistički kandidat u Austriji je poražen, suprotno ispitivanjima javnog mnenja, a popularni fašistički političar u Holandiji je prošao mnogo lošije nego što se očekivalo na parlamentarnim izborima. Sada fašistički kandidat u Francuskoj prolazi u drugi krug, ali sa minimalnim šansama za pobedu, otprilike kao njen tata pre 15 godina.

No, iako prenaduvena, ima nešto u teoriji da je došlo do značajne promene u političkom životu zapadnih zemalja - i ključna reč ovde je "populizam" ili "antiestablišment politika". Poslednjih godina svedočimo velikom uspehu raznih ljudi u politici koji su novajlije na javnoj sceni, koji kritikuju tradicionalni politički establišment i pozicioniraju se kao autsajderi i remetioci ušančene političke korupcije. Ali, problem sa tim je što ova populistička ideologija nije homogen fenomen, što ima više različitih formi koje mogu često biti u direktnom sukobu. Naprimer, Le Pen je bez sumnje populistički kandidat, ali je isto tako i Macron. On se nikad nije kandidovao ni za kakvu političku funkciju i njegova  atraktivnost za birače se velikim delom sastoji upravo u tome što je autsajder. I on i Le Penova jednako napadaju establišment i predstavljaju se kao autentični populistički glasovi malog čoveka koji hoće da prodrmaju okoštali i korumpirani establišment. Samo što Macron misli da to znači blerovski socijalni liberalizam, a Le Penova da to znači - putinistički autoritarizam i nacional-socijalizam. Ko je od njih dvoje "autentični populista"? U Americi je stvar bila još drastičnija: tamo ste imali tri vrste populizma u preliminarnim stranačkim izborima za predsednika prošle godine: Berni Sanders sa njegovom kripto-komunističkom ideologijom pljačke bogataša, Trump sa svojim autokratskim putinizmom u pokušaju i Ted Cruz, možda najjasniji anti-establišment kandidat, sa klasičnim Goldwater-Reagan konzervativizmom-libertarijanizmom. Ko među njima je bio autentični populista i zašto? Podsetiću vas da je Trump pobedio samo zahvaljujući tome što republikanski establišment nije hteo da stane iza Cruza i prihvatio je nevoljno Trumpa kao "manje zlo", tj kandidata koji će biti manja pretnja po politički status kvo.

Ili uzmite Nemačku. Tamo imate jednu fašističku stranku AfD koju mudri analitičari opisuju kao oličenje anti-establišment politike, ali čija popularnost dramatično pada poslednjih nekoliko meseci. Razlog: brzi uspon novog, levičarskog populiste Schultza na čelu socijaldemokratske partije. Koji je jednako kao i oni percipiran kao "autsajder" i "novo lice", iako je proveo godine u Evropskom parlamentu. No, taj populista je u ideološkom smislu najkonvencionalniji i politički najkorektniji nemački levičar koji se da zamisliti: država blagostanja i naglasak na "socijalnoj pravdi", plus imigracija i tolerancija stranaca, plus odbacivanje protekcionizma, plus naglašena pro-EU i pro-NATO politika. Tako Macron "populista" kritikuje francuske socijaliste zbog odsustva tržišnih reformi a la Blair i Clinton, dok Schultz "populista" kritikuje svog prethodnika na čelu SPD, Šredera, što je preterao sa tim reformama!

Stoga mislim da ne postoji nikakvo tvrdo ideološko jezgro populističke politike koje bi moglo da obuhvati sve ove disparatne političke opcije i pokrete. U celom zapadnom svetu, "populizam" je samo oblanda koju uzimaju najrazličitije političke opcije, od komunista i fašista, do svega između. Teorija o nekom povlašćenom odnosu između populizma na jednoj i "nacionalističke" ili "fašističke desnice na drugoj, je čist mit. I sledstvena, popularna teorija o skoroj fašističkoj apokalipsi je jednako mit.
Kategorije: Srbija

1917. uživo

Sri, 15/03/2017 - 07:19
Projekat 1917. daje vam mogućnost da dan za danom pratite godinu Oktobarske revolucije. Sve je urađeno na osnovu istinitih istorijskih izvora i sve izjave aktera su stvarne. Projekat je u formi društvenih mreža -- istorijske ličnosti, Lenjin, Trocki, Nikolaj II, Aleksandra, ali i Kerenski, Prokofjev, Berđajev i mnogi, mnogi drugi "tvituju" u realnom vremenu pomerenom vek kasnije.

Pojedinačne aktere možete pratiti i na Twitteru. Projekat je obiman i ima stvarno mnogo učesnika, ali možete birati šta pratite. Sada je 15. mart i najzanimljiviji događaji upravo počinju. Nikolaj je abdicirao, Lenjin je još uvek u Cirihu i još malo će na voz... Čekamo letnji period velikih političkih sloboda ali i velikog haosa, a onda i neočekivani puč jedne male i dobro organizovane grupe ekstremista.
Kategorije: Srbija

Promocija

Pet, 10/03/2017 - 04:09
Promocija knjige Šta je kapitalizam? je danas (petak, 10. mart) u knjižari Delfi-SKC u 18h. Uz predstavnike izdavača Heliksa, cenjeni gosti su Ljubomir Madžar, Miroslav Prokopijević i Vladimir Vučković.

Dođite!

Kategorije: Srbija

Treba li oporezivati robote?

Pon, 06/03/2017 - 10:05
Roboti sve više menjaju ljude. Ne samo na proizvodnoj traci (to se već dogodilo), niti samo u poljoprivredili ili transportu (to se uveliko događa), već, nekako, i u oblastima od advokature do hirurgije. Da, hirurgije. Bil Gejts je povodom ubrzane robotizacije nedavno izjavio da robote koji zamenjuju ljude treba oporezivati radi preraspodele dohotka ka zamenjenim radnicima.

Na prvi pogled, Gejtsova tvrdnja nije mnogo promišljena. Roboti su mašine, a mašine su kapital. To što se može napraviti robot koji ima ruke, noge i govori, ne menja suštinu da je robot samo mašina, kapital. Oporezivanje robota je oporezivanje kapitala.

Na drugi pogled, istina je da se radna snaga sistematski više oporezuje od kapitala. I to, ironično, na zahtev te iste radne snage posredno, putem glasačkih kutija i socijaldemokratskih ideologija.

Evo kako se roboti mogu dovesti u jednaki položaj sa radnom snagom. Umesto da se roboti oporezuju, kao što to ogoljeno kaže Gejts, treba ih zaštititi. Treba oporezivati njihov implicitni dohotak, i to po progresivnoj stopi tako da se za produktivnije robote plaća nadproporcionalno više. Na to treba dodati i doprinose za zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje. Treba im se zakonski odrediti minimalna cena ispod koje ih firma ne može kupiti i minimalna cena održavanja, iznad tržišne. Neka se robotima zakonski dodeli i obavezan godišnji odmor. U pojedinim zemljama EU, kao što je slučaj sa radnom snagom, roboti bi morali biti i u mogućnosti da vas sudski gone u slučaju da ih zamenite bez dobrog obrazloženja. Kada se svim ovakvim merama roboti dobro zaštite, onda će biti mnogo manje atraktivni vlasnicima firmi.

Šta je poenta? Da, roboti stvarno sve više zamenjuju ljude i to se danas dešava po tako brzoj stopi da ne možemo svaku zabrinutost za budućnost ljudskog rada otpisati kao neo-ludizam. Socijalni, psihološki i politički troškovi tranzicije u robotizovanu mogućnost mogu biti visoki.

Ali sada je još očiglednije koliko politike zaštite tržišta radne snage odmažu samim radnicima. Roboti će sve više menjati ljude na poslu. Ali ljudi su sopstvenim politikama na tržištu radne snage taj proces samo ubrzali, dajući robotima nefer prednost.
Kategorije: Srbija

Knjiga u prodaji

Pon, 06/02/2017 - 13:16
Sada se, pored knjižara, može naći i na sajtu izdavača, sa popustom.

Kategorije: Srbija

Šta je kapitalizam?

Sub, 04/02/2017 - 09:53
Knjiga je odštampana i naći će se u prodaji već tokom ove nedelje u Srbiji, a uskoro i Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

Iako nosi naslov "Šta je kapitalizam?" knjiga nije uvod u tržišnu ekonomiju već diskusija o prirodi kapitalizma -- šta kapitalizam konceptualno predstavlja, kako je istorijski nastao, na kakvim idejnim i političkim osnovama, kakve su njegove istorijske alternative i kako funkcioniše danas. Sve ovo je stalo na oko 200 strana. To znači da nije mnogo prostora posvećeno osnovama ekonomije ili politike već je akcenat na nekim zapostavljenim aspektima.

Ivan Janković u predgovoru kaže ovako:

"Knjiga Slaviše Tasića koja je pred nama podiže debatu na potpuno drugi nivo. Usudio bih se reći da ona nudi neke značajne inovacije u ovom žanru. Svakako najvažnija među njima je proširivanje analize sa standardnih tema liberalne ekonomije na probleme geneze i uslova same slobode pojedinca. Reč je o produbljivanju paradigme, kako bi rekli filozofi, dodavanjem istorijske dimenzije ekonomskoj analizi liberalizma i liberalnih ustanova. Njegova teza je jasna ali suprotna konvencionalnoj mudrosti među mnogim klasičnim liberalima: ključni institucionalni preduslov slobode nije mala i efikasna moderna država nego politička „anarhija“, ekstremna decentralizacija političkog poretka bez suverene vlasti na širokoj teritoriji. Tasić s pravom upire prstom u evropsku srednjovekovnu „anarhiju“, u tadašnji politički sistem bez sistema, skupinu lokalnih i teritorijalnih jedinica najrazličitijih vrsta, kao na pravi izvor zapadnih sloboda i objašnjenje zašto i kako je Zapad napredovao i stvorio modernu civilizaciju, dok su druge velike civilizacije, poput kineske, indijske ili islamske nazadovale i na kraju odumrle kao alternativa Zapadu.
...
Pošto je ovako postavio okvir za argument u korist slobode, Tasić nas dalje vodi kroz celokupni inventar ekonomske argumentacije za slobodno tržište koji je pisan jasno, bez suvišne retorike i ekspertskih mistifikacija, i sa stalnim referencama na moderne probleme, debate i kontroverze (kao i svim dobrim proizvodima ovog žanra liberalnog eseja). Stil je standardni, ne toliko nalik Fridmanu, Hazlitu i drugim majstorima klasicističke stilske svedenosti, već više Tomasu Soulu: svaka važnija teorijska poenta je propraćena istorijskim primerima i, vrlo često, modernom statistikom."


Evo jednog slučajnog uzorka iz glavnog teksta, strana 155:

"Preregulisana i prezaštićena tržišta rada mnogih zapadnoevropskih zemalja su uzrok njihove hronično visoke nezaposlenosti. Francuski zakon o radu dugačak je kao tri Biblije ali njegova suština svodi se na to da ograničava dobrovoljno dogovaranje o uslovima zaposlenja između poslodavaca i zaposlenih i onemogućava firme da otpuste suvišne radnike. To možda zvuči benigno, ali kada regulativa otežava poslodavcu da otpusti radnika, onda se firme mnogo teže odlučuju na zapošljavanje. Jedan francuski poslodavac uporedio je zapošljavanje radnika sa sklapanjem braka – dugoročni ugovor iz kojeg je veoma komplikovano izaći, uz obaveznu ulogu advokata i sudova. Za otpuštanje radnika potreban je dobar razlog koji se može dokazati na sudu. Nedavno je francuski radni sud vratio na posao finansijskog trgovca koji je neovlašćenim trgovanjem oštetio svog poslodavca Société Géneralé za 5 milijardi evra – jer je, prema radnom zakonodavstvu i proceni suda, trgovac ipak bio neopravdano otpušten. Banci je čak naloženo da radniku koji joj je napravio ogroman gubitak isplati pola miliona evra zaostalih plata i bonusa.

Zbog ovakvih politika su stope nezaposlenosti u Francuskoj ili Italiji redovno dvocifrene, dok u Španiji one prelaze 20%. U zemljama s liberalnijim radnim zakonodavstvom, bilo da se radi o SAD, Švajcarskoj, Češkoj ili Rusiji, nezaposlenost je niža i u normalnim vremenima iznosi u proseku blizu 5%. Stope nezaposlenosti ne zavise od nivoa razvijenosti zemlje, već dominantno od radnog zakonodavstva i stepena regulisanosti tržišta rada. I u tome, na snazi je paradoks plemenitih namera: što je tržište rada zaštićenije to veći broj ljudi ne može naći zaposlenje, a zaštita najjače pogađa radnike sa slabijim kvalifikacijama. U samim evropskim zemljama situacija je u decenijama pre rasta regulative bila mnogo bolja. Danas zvuči neverovatno da je Francuska stopa nezaposlenosti sve do početka 70-ih bila na nivou 2-3%, a slično je važilo i za druge evropske zemlje sada opterećene hroničnom nezaposlenošću."

Ima i lokalnih primera:

"Kada srpska država gazi vlasnička prava i ignoriše sopstvene zakonske procedure da bi ubrzala investicione projekte kao što je 2016. godine bio projekat „Beograd na vodi“, to bez obzira na moguću povoljnu estetsku dimenziju, priliv investicija ili učešće privatnog kapitala, nedvosmisleno predstavlja udaljavanje od ideala kapitalizma. Politike mimikrije modernog kapitalizma lako mogu biti njegova negacija."

Evo možda mojih omiljenih rečenica u knjizi, iz dela o alternativama kapitalizmu:

"Pravougaona arhitektura Novog Beograda je izraz racionalističkog prosvetiteljstva, po svojoj prirodi bliža socijalizmu u kojem i jeste nastala. Beogradski Stari grad je spontani, evolutivni fenomen, pojava pre nego projekat, bliži skromnijem i povučenijem prosvetiteljstvu i u duhu bliži kapitalizmu."

Cenu knjige ne znam, još uvek je nema na sajtu izdavača, ali ako posećujete knjižare narednih dana, potražite! 
Kategorije: Srbija

Kraj mandata od milijardu godina

Pet, 20/01/2017 - 23:23
Jedna vest iz prečesto zapostavljane Afrike i par povoda za razmišljanje. Svetski mediji javljaju kako su trupe susednog Senegala, uz podršku zemalja ECOWAS-a (ekonomska zajednica Zapadne Afrike) i Saveta bezbednosti UN, umarširale u Gambiju i ispostavile ultimatum diktatoru Jahiji Džamehu koji odbija da prizna rezultate nedavnih izbora na kojima je potpuno neočekivano pobedio opozicioni kandidat. Obzirom na ogromnu nesrazmeru oružanih efektiva, najnovije vesti govore da je Džameh pokazao spremnost da se pomiri sa neminovnim i da napusti vlast i zemlju.
Džameh je inače tipičan afrički Vodja, došao na vlast silom pre 23 godine i silom sa vlasti odlazi, ali nažalost deli mnoge osobine sa kolegama iz celog sveta, uključujući i naše prostore. Izmedju ostalog, zabeležen je kao istaknuti promoter pseudonauke i negator virusne prirode AIDS-a. Čak je uspostavio nešto što je nazvano pompeznim imenom “Predsednički program alternativne medicine”, gde prodaje biljne čajeve ne samo za lečenje side, već i astme, kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa. Nepotrebno je naglašavati koliko je ova vrsta antinauke štetna i koliko odnosi ljudskih života.
Zanimljivo je da se radi o diktatoru sa najvećim eksplicitnim ambicijama medju kolegama, jer teško da bi i milošević, Husein ili Gadafi imali smelosti da kažu ono što je Džameh izjavio za BBC 2011. godine: “Ako Allah tako želi, spreman sam da vladam i milijardu godina!Zaista mu treba odati priznanje za ovakvu iskrenost – samo je iskazao ono što misle sve psihopate na (apsolutnoj) vlasti, od Dionizija Starijeg do najnovijih srpskih vodja, ali se zaista samo retki usuđuju da to naglas kažu. 
Džamehov ambiciozni kosmološki mandat se, međutim, ovih sati izgleda završava. Uzgred, pitanje koje se postavlja pred komentatorske i analitičarske licemere kako na levici, tako i na (ekstremnoj) desnici, jeste kako to da izostaju ogorčene osude “ugrožavanja suvereniteta Gambije”, “agresije na jednu suverenu zemlju”, protesti zbog “strane vojne intervencije” i slična blebletanja kojih smo se naslušali kad je trebalo, recimo, braniti diktatora Gadafija ili druge masovne zločince iz zemalja trećeg sveta? Neobjektivnosti i selekcioni efekti su dobro poznata tema u nauci, ali retko se gde sreću u ogoljenijem vidu nego u srpskom spoljnopolitičkom mejnstrimu.
Kategorije: Srbija